Đorđe Božović Giška: Vitez sa beogradskog asfalta i komandant Srpske garde

U analima beogradskog podzemlja i burnih devedesetih godina dvadesetog veka, ime Đorđa Božovića Giške odjekuje sa posebnom težinom. Retko ko je tako slojevita i kontroverzna figura, čiji život i delovanje predstavljaju svojevrsni prozor u prepletenost kriminala, politike i državnih službi u periodu raspada Jugoslavije. Giška, čovek izuzetne fizičke snage i harizme, istovremeno je bio i intelektualac koji je tečno govorio strane jezike, robijao u evropskim zatvorima i na kraju postao komandant paravojne formacije – Srpske garde – da bi pod misterioznim okolnostima poginuo na ratištu kod Gospića. Ovaj članak ima za cilj da detaljno rekonstruiše život i delo Đorđa Božovića Giške, objektivno analizirajući poznate činjenice, svedočenja i spekulacije koje su ga pratile, pokušavajući da odvoji mit od istorijske istine.

Giškina priča nije samo biografija jednog pojedinca; to je priča o vremenu, o društvu na ivici ponora, o transformaciji uličnih "vitezova" u političke aktere i o tragičnim posledicama simbioze podzemlja i države koja je obeležila jednu epohu. Njegov nadimak "Giska" postao je sinonim za "gospstvenost asfalta", specifičnu kombinaciju uličnog kodeksa, hrabrosti i, barem po nekim svedočenjima, iskrene, iako često pogrešno usmerene, brige za svoj narod.

Koreni i rano formiranje: Od Voždovca do Evrope

Đorđe Božović je rođen 27. aprila 1955. godine u Peći, u Metohiji, u porodici Blaža i Milene Božović, rođene Ašanin. Iako rođen na Kosovu, Giška je svoje formativne godine proveo u Beogradu, na Voždovcu, kvartu koji je u to vreme, a i kasnije, bio poznat kao leglo "žestokih momaka" i epicentar uličnih sukoba. Potičući iz porodice sa partizanskim korenima – njegov deda, takođe Đorđe, bio je pukovnik Jugoslovenske armije i nosilac Partizanske spomenice 1941, a stric Vaso pukovnik OZNA-e – Giška je odrastao u okruženju gde je snaga i autoritet bili cenjeni.

Detinjstvo i uticaj ulice

Već kao tinejdžer, Giška je počeo da gradi reputaciju u uličnim tučama. Njegova izuzetna fizička snaga, brzina i agresivnost, kombinovane sa inteligencijom, brzo su ga pozicionirale visoko u hijerarhiji beogradskog asfalta. Međutim, Giška se razlikovao od mnogih svojih vršnjaka. Iako sklon nasilju, pokazivao je i sklonost ka knjizi i samostalnom učenju. Tečno je govorio engleski i francuski jezik, a poznavao je i nemački i italijanski, što je bila retkost među beogradskim kriminalcima tog doba. Ova intelektualna dimenzija, uz prepoznatljiv stil odevanja i specifičan govor, doprinela je stvaranju mita o njemu kao o "gospodinu sa asfalta". Njegova sposobnost da se nosi sa najopasnijim situacijama, ali i da argumentuje stavove, činila ga je jedinstvenim.

"Giška nije bio samo batinaš. Imao je mozak, čitao je, razmišljao. U tuči si znao šta te čeka, ali kad bi počeo da priča, umeo je da te iznenadi dubinom razmišljanja. To ga je činilo opasnijim od svih drugih," svedočio je jedan nekadašnji pripadnik beogradskog podzemlja.

Kriminalna karijera na Zapadu i veza sa Državnom bezbednošću

Sedamdesetih godina, kao i mnogi drugi pripadnici beogradskog podzemlja, Giška odlazi u zapadnu Evropu. Tamo nastavlja svoju kriminalnu karijeru, koja je uključivala razne aktivnosti – od organizovanih pljački do reketiranja. Boravio je u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji i Austriji, gde je često dolazio u sukob sa zakonom. Više puta je hapšen i služio je zatvorske kazne u inostranstvu. Njegova sposobnost da se snalazi u međunarodnom kriminalnom miljeu, kao i poznavanje stranih jezika, omogućavali su mu da bude ključna figura u operacijama koje su prelazile granice.

Upravo u ovom periodu počinju da se javljaju prve, česte spekulacije o Giškinom odnosu sa Državnom bezbednošću (DB) Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. U to vreme, DB je aktivno regrutovala kriminalce iz emigracije za obavljanje određenih zadataka, najčešće vezanih za praćenje i "neutralisanje" jugoslovenske političke emigracije, koja je smatrana pretnjom po stabilnost države. Priča se da je Giška, kao i mnogi drugi "žestoki momci" poput Ljube Zemunca ili Arkana, bio u kontaktu sa DB-om, nudeći im usluge u zamenu za zaštitu, informacije ili jednostavno "mir" po povratku u zemlju.

"Bilo je javna tajna da Giška ima 'vezu' sa DB-om. U tom poslu, ako si bio dovoljno jak i koristan, mogao si da dobiješ određenu zaštitu. Giška je imao i pamet i snagu, bio je idealan profil za operativne potrebe službe u inostranstvu," navodi se u jednom anonimnom svedočenju nekadašnjeg obaveštajca.

Iako konkretni dokazi o njegovoj saradnji sa DB-om nikada nisu javno objavljeni, brojne indicije ukazuju na to da je Giška bio deo šire mreže koju je jugoslovenska služba koristila za svoje operacije, što je bila uobičajena praksa u to vreme. Ova prepletenost kriminala i državne bezbednosti postala je jedna od ključnih karakteristika jugoslovenskog, a kasnije i srpskog podzemlja, posebno izraženog tokom devedesetih.

Povratak i politički angažman: Predvečerje rata

Početak osamdesetih godina doneo je Giški povratak u Beograd. Vratio se u zemlju koja je postepeno tonula u ekonomsku i političku krizu, sa narastajućim nacionalističkim tenzijama. Njegov povratak nije prošao nezapaženo; Giška je u prestonici imao već izgrađenu reputaciju, a njegovo iskustvo iz evropskih zatvora i veza u podzemlju samo su dodatno učvrstile njegov status.

Uloga u beogradskom podzemlju devedesetih

Tokom osamdesetih i početka devedesetih, Giška je bio jedna od najuticajnijih figura u beogradskom podzemlju. Njegova harizma, spremnost na fizički sukob, ali i sposobnost da izbegne prekomerno nasilje kada to nije bilo potrebno, doneli su mu specifičan ugled. Iako je bio deo kriminalnog miljea, Giška se u javnosti često predstavljao kao čovek sa kodeksom časti, "gospodin" koji drži do reči i principa. Njegove tuče i sukobi bili su legendarni, ali nikada nije bio optužen za klasična mafijaška dela poput ubistava ili otmica. Više se bavio reketiranjem, pretnjama i "utjerivanjem pravde" na svoj način.

"Giška je bio starog kova. Nije bio kao ovi novi što su počeli da se pojavljuju, bez ikakvog respekta. On je imao ime, autoritet. Kad Giška nešto kaže, to je bilo tako," priseća se jedan njegov savremenik.

Njegovo prisustvo na beogradskim ulicama u to vreme bilo je snažno, a njegova sposobnost da komunicira i sa "asfaltom" i sa "intelektualcima" bila je jedinstvena. Mnogi su ga videli kao zaštitnika, rešavača sporova, dok su ga drugi smatrali opasnim kriminalcem. Ta ambivalentnost percepcije je ključna za razumevanje Giškinog lika. U isto vreme, njegovi kontakti sa političkim elitama i određenim delovima državnog aparata bili su sve izraženiji, što je bio jasan znak predstojećih promena u Jugoslaviji.

Formiranje Srpske garde

Predvečerje ratova u Jugoslaviji, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, Gišku je gurnulo u potpuno novu ulogu. U trenutku kada su nacionalističke strasti rasle, a Jugoslavija se raspadala, Giška se, zajedno sa Vukom Draškovićem, liderom Srpskog pokreta obnove (SPO), i Branislavom Matićem Belim, još jednim istaknutim "žestokim momkom", odlučio na formiranje paravojne formacije – Srpske garde.

Srpska garda je zvanično osnovana 1991. godine, sa deklarisanim ciljem da brani srpski narod na ratištima koja su se otvarala širom Jugoslavije. Međutim, njen stvarni cilj bio je i da služi kao vojno krilo SPO-a i da stvori protutežu režimskim oružanim formacijama. Giška je postao njen komandant, a Beli njegov zamenik. Regrutacija je privukla veliki broj dobrovoljaca, među kojima je bilo i dosta ljudi iz kriminalnog miljea, ali i običnih građana vođenih patriotizmom.

Formiranje Srpske garde izazvalo je veliku pažnju javnosti i oštre reakcije tadašnjeg režima. Srpski pokret obnove, kao opoziciona partija, tvrdio je da je Garda formirana kao odgovor na pretnje srpskom narodu i kao zaštita od snaga koje su tadašnji režim i JNA tolerisali ili čak podržavali. Finansiranje Garde bilo je kontroverzno; iako su zvanično prikupljani dobrovoljni prilozi, spekulacije o finansijskoj podršci iz 'senke', pa čak i o donacijama iz dijaspore ili indirektnim kanalima povezanih sa državnim službama, bile su prisutne.

Obuka Garde je započela u okolini Beograda. Giška je, sa svojim iskustvom i autoritetom, uspeo da uspostavi disciplinu među heterogenim borcima. Iako često kritikovan kao "kriminalna" formacija, mnogi svedoci tog vremena tvrde da je Giška insistirao na vojničkoj disciplini i patriotskim idealima.

"Giška je hteo da od nas napravi pravu vojsku, ne bandu. Govorio nam je o časti, o Srbiji. Doduše, disciplina je bila takva da je morala da se obezbedi i pesnicama, ali se poštovao njegov autoritet," izjavio je jedan bivši pripadnik Srpske garde.

U tom periodu, Srpska garda je često bila u sukobu sa zvaničnim državnim institucijama i Jugoslovenskom narodnom armijom (JNA), što je kulminiralo u otvorenom neprijateljstvu. Režim Slobodana Miloševića, sumnjičav prema bilo kakvoj paravojnoj formaciji koja nije bila pod njegovom direktnom kontrolom, video je Gardu kao pretnju.

Na ratištu: Gospić i okolnosti pogibije

Ulazak Đorđa Božovića Giške na ratnu scenu obeležio je prelazak iz sveta beogradskog asfalta u surovi realizam oružanog sukoba. Njegov odlazak na front kod Gospića, u jesen 1991. godine, predstavlja ključan momenat u njegovoj biografiji i simbolički kraj jedne epohe beogradskog podzemlja.

Odlazak na front i sukobi sa JNA

U septembru 1991. godine, Giška, sa jedinicama Srpske garde, odlazi na ličku frontu, u okolini Gospića, jednog od prvih žarišta sukoba u Hrvatskoj. Motivi za odlazak na ratište bili su složeni: patriotizam, avanturizam, ali i osećaj obaveze da se brani srpski narod. Srpska garda je bila jedna od prvih dobrovoljačkih formacija koja se suprotstavila hrvatskim snagama u Lici.

Od samog početka, Giškina jedinica se suočavala sa brojnim izazovima, ne samo od strane neprijatelja već i od unutrašnjih faktora. Otvoreno neprijateljstvo između Srpske garde i JNA, koja je u to vreme bila dominantna vojna sila, bilo je evidentno. JNA, pod kontrolom tadašnjeg političkog vrha Srbije, nije želela jake i nezavisne paravojne formacije koje nisu bile pod njenom direktnom komandom.

Incidenti su bili česti. Srpska garda se osećala marginalizovanom, opstruiranom, pa čak i ugroženom od strane JNA. Giška je javno izražavao svoje nezadovoljstvo zbog neusaglašenosti komandovanja, nedostatka podrške i, kako je smatrao, izdaje od strane zvaničnih vojnih struktura.

"Mi smo se borili za naš narod, a oni su nam podmetali nogu. JNA nas je minirala, umesto da nam pomogne. Giška je bio besan zbog toga, znao je da nešto nije u redu," svedočio je jedan saborac.

Ovi sukobi, koji su prelazili iz verbalnih u oružane, stvorili su izuzetno tenzičnu atmosferu. Priča se da su Giškini ljudi čak razoružavali jedinice JNA koje su se povlačile, smatrajući ih dezerterima ili izdajnicima. Takvi potezi su ga svakako pozicionirali kao opasnog protivnika režima i njegovih struktura.

Misterija Gospića: Poslednji dani i pogibija

Đorđe Božović Giška poginuo je 15. septembra 1991. godine, tokom borbi kod Gospića. Zvanična verzija njegove smrti glasi da je pogođen snajperskim metkom u glavu, dok je pokušavao da izvuče ranjenog saborca sa prve linije fronta. Sahranjen je u Beogradu, uz velike počasti, a njegovoj sahrani prisustvovao je veliki broj ljudi, uključujući i političke figure i pripadnike podzemlja.

Međutim, okolnosti njegove smrti od samog početka obavijene su velom misterije i nikada nisu do kraja rasvetljene. Brojne alternativne teorije, koje su se pojavile gotovo odmah nakon njegove smrti, sugerišu da Giška nije poginuo od neprijateljskog snajpera, već da je likvidiran od strane "svojih", odnosno od strane agenata Državne bezbednosti ili pojedinaca povezanih sa režimom Slobodana Miloševića.

Argumenti za ovu teoriju su višestruki:

• Sukob sa JNA i režimom: Giška je bio otvoren kritičar tadašnje vlasti i JNA. Njegova neposlušnost, harizma i sposobnost da okupi ljude, činili su ga potencijalno opasnim protivnikom za režim koji je želeo potpunu kontrolu nad svim oružanim formacijama.
• Svedočenja saboraca: Pojedini svedoci iz Srpske garde tvrdili su da je Giška pogođen sa leđa ili sa boka, iz pravca odakle nije mogao doći neprijateljski snajper. Neka svedočenja ukazuju na to da je pucano iz neposredne blizine.
• Brzo povlačenje jedinica: Nakon Giškine pogibije, Srpska garda se ubrzo povukla sa ratišta, što je dodatno podgrejalo sumnje da je njegov nestanak bio planiran kako bi se oslabio SPO i uklonio nepodoban komandant.
• Sudbina Branislava Matića Belog: Samo nekoliko meseci pre Giškine pogibije, Branislav Matić Beli, njegov bliski saradnik i zamenik komandanta Srpske garde, takođe je likvidiran u Beogradu, ispred svoje kuće, što je mnogima bio jasan signal da režim "čisti teren" od nepoželjnih elemenata.

"Nema šanse da ga je ubio Hrvat. Čuli smo priču na ratištu da je pogođen u leđa, da su mu smestili. Bio je previše opasan za one koji su hteli da vode svoj rat, bez obzira na žrtve," ispričao je jedan veteran Srpske garde godinama kasnije.

Nikakva zvanična istraga o Giškinim okolnostima pogibije nikada nije sprovedena na način koji bi rasvetlio sve nejasnoće. Ova misterija je samo dodatno učvrstila njegov legendarni status, ali i ostavila gorak ukus o prirodi sukoba i ceni koju su plaćali oni koji su se usudili da deluju izvan kontrolisanih državnih okvira.

Giškina zaostavština i društveni kontekst

Smrt Đorđa Božovića Giške 1991. godine, ma kakvi bili njeni pravi uzroci, nije označila kraj njegovog uticaja. Njegov lik je nastavio da živi u kolektivnoj svesti, postajući simbol jedne epohe i predmet neprestanih debata i kontroverzi.

Herojstvo ili kontroverza?

Percepcija Đorđa Božovića Giške u javnosti je duboko podeljena. Za jedne, on je bio heroj, patriota koji je položio život za svoj narod, "gospodin sa asfalta" koji je, uprkos svojoj kriminalnoj prošlosti, posedovao kodeks časti i osećaj za pravdu. Njegovi poštovaoci ističu njegovu hrabrost, harizmu i spremnost da se suprotstavi nepravdi, kako na ulici, tako i na ratištu. Oni ga vide kao tragičnog junaka, žrtvu političkih intriga i duboke države.

Za druge, Giška je bio kriminalac, batinaš, simbol mračne strane beogradskog podzemlja i čovek koji je, u najboljem slučaju, bio instrumentalizovan za tuđe interese. Kritičari ističu njegovu povezanost sa nasiljem, kriminalnim aktivnostima i sumnjive veze sa Državnom bezbednošću. Oni ga posmatraju kao figuru koja je doprinela kriminalizaciji društva i politike, a njegovu "gospstvenost" smatraju mitom stvorenim u turbulentnim vremenima.

Ova dvostruka percepcija Giške ilustruje kompleksnost moralnih kategorija u ratom zahvaćenom društvu, gde su granice između heroja i zločinca, patriote i kriminalca, često bile zamagljene. Giška je postao paradigma za fenomen "žestokih momaka" koji su se transformisali iz uličnih bosova u "komandante" paravojnih formacija, često sa sumnjivim ciljevima i još sumnjivijim pokroviteljima.

Prepletenost podzemlja i države: Decenija devedesetih

Giškin život i pogibija savršeno ilustruju duboku i opasnu simbiozu između organizovanog kriminala i državnih struktura koja je cvetala u Srbiji tokom devedesetih godina. Raspad Jugoslavije, ratovi, sankcije i izolacija stvorili su plodno tlo za uspon pojedinaca iz podzemlja, koji su u novonastalim okolnostima pronašli priliku za sticanje moći i bogatstva.

Državna bezbednost i politički vrh instrumentalizovali su kriminalce za razne potrebe:

• Formiranje paravojnih formacija: Kriminalci sa iskustvom u nasilju i organizaciji bili su idealni za regrutovanje i komandovanje dobrovoljačkim jedinicama, koje su služile kao produžena ruka države na ratištu, često obavljajući prljave poslove.
• Šverc i finansiranje: Pod sankcijama, šverc nafte, cigareta, oružja i droge postao je ključan za održavanje ratne ekonomije i finansiranje režima. Kriminalne grupe su bile glavni akteri u ovim operacijama, a zauzvrat su dobijale zaštitu i nekažnjivost.
• Uklanjanje političkih protivnika: Veze sa podzemljem omogućile su režimu da "eliminiše" nepoželjne osobe, bilo fizičkim likvidacijama, bilo diskreditacijom, bez direktnog povezivanja sa državnim aparatom.

Giška je, na neki način, bio žrtva tog sistema. Iako je možda verovao u patriotske ideale, bio je figura u igri mnogo većih igrača. Njegova nezavisnost i neposlušnost, posebno u odnosu na JNA i režim, verovatno su ga koštali života. Njegova smrt je bila jasan signal da država neće tolerisati nikakve "odmetnike", čak ni one koje je sama stvorila ili koristila.

Decenija devedesetih, koja je usledila nakon Giškine smrti, bila je period potpune kriminalizacije društva, gde su linije razgraničenja između države, biznisa i kriminala bile potpuno izbrisane. Pojavili su se novi, još brutalniji klanovi, često pod direktnom kontrolom službi, koji su vladali strahom i nasiljem. Giškina zaostavština, stoga, nije samo priča o "vitezu sa asfalta", već i mračni podsetnik na opasnosti kada se država igra sa podzemljem, sa fatalnim posledicama po društvo.

Detaljan pregled sličnih događaja i lica koja su obeležila ovaj period možete pogledati u našem preporučenom adresaru gde se nalaze arhivski spiskovi i vesti, između ostalog i o likvidacijama na beogradskim ulicama u ovom burnom periodu: pogledajte najnovije vesti iz crne hronike i policijske izveštaje.

Hronologija ključnih događaja u životu Đorđa Božovića Giške