Dragan Radišić: Prvi ubijeni inspektor i nemoć policije pred mafijom

Uvod u anatomiju jedne likvidacije

Hladno jutro prvog februara 1995. godine trajno je izmenilo istoriju beogradske policije i uvelo jugoslovensko podzemlje u novu, brutalnu fazu iz koje se društvo decenijama potom neće oporaviti. Kada je u ulazu zgrade u Svetogorskoj ulici broj 14 (tadašnjoj ulici Georgi Dimitrova) odjeknulo nekoliko prigušenih hitaca, žrtva nije bio običan kriminalac u usponu niti ratni profiter u potrazi za lakom zaradom. Na krvavom betonu ležao je tridesetčetvorogodišnji Dragan Radišić, inspektor Drugog odeljenja beogradske policije, zadužen za rasvetljavanje najtežih krivičnih dela – krvnih i seksualnih delikata.

To je bio prvi put u istoriji ovdašnjeg kriminala da je profesionalni ubica poslat da eliminiše visokopozicioniranog policijskog operativca na kućnom pragu. Likvidacija inspektora Radišića srušila je prećutni pakt između zakona i podzemlja koji je decenijama važio u socijalističkoj Jugoslaviji – pravilo da se u međusobnim obračunima policajci ne diraju, a da policija ne prelazi granice profesionalne potrage. Njegovom smrću, beogradski asfalt je prešao granicu povratka. Država, ophrvana sankcijama, ratom u susedstvu i hiperinflacijom, pokazala je prve znake sistemske nemoći, prepuštajući svoje najbolje kadrove na milost i nemilost klanovima koje je sama, direktno ili indirektno, stvorila.

Društveno-politički kontekst: Beograd sredinom devedesetih

Da bi se razumela tragedija inspektora Radišića, neophodno je rekonstruisati ambijent u kojem je obavljao svoju dužnost. Godina 1995. bila je prelomna za Saveznu Republiku Jugoslaviju. Pod pritiskom međunarodne blokade, državni aparat je bio prinuđen da se okrene alternativnim izvorima finansiranja. Granice između legalnog poslovanja, državnih interesa i čistog kriminala potpuno su izbrisane. Državna bezbednost (DB) aktivno je koristila usluge beogradskog podzemlja za obavljanje takozvanih "specijalnih zadataka" u inostranstvu i na ratištima, dok im je zauzvrat garantovana zaštita kod kuće, pravo na kontrolu crnog tržišta nafte, cigareta i deviza, kao i imunitet pred zakonom.

U takvoj konstelaciji snaga, obični policijski inspektori iz Uprave kriminalističke policije (UKP) našli su se u procepu. Sa jedne strane, od njih se zahtevalo da održavaju red i mir i hapse počinioce teških krivičnih dela, dok su sa druge strane, tokom istraga, konstantno nailazili na zidove koje je podizala sopstvena služba. Kriminalci koje su hapsili sa sobom su nosili legitimacije saveznog ili republičkog DB-a, a privedeni bi, nakon samo nekoliko telefonskih poziva sa vrha, bili puštani na slobodu uz izvinjenje.

U javnom životu Beograda vladao je privid normalnosti, dok su u pozadini prestoničkim ulicama harali klanovi – voždovački, surčinski, zvezdarski i novi beogradski. Sukobi među njima bili su svakodnevni, a broj nerasvetljenih ubistava rastao je geometrijskom progresijom. Inspektor Radišić bio je jedan od retkih koji je verovao u slovo zakona i profesionalnu etiku, odbijajući da se povinuje novouspostavljenom poretku u kojem je značka vredela manje od mafijaškog autoriteta.

Rekonstrukcija zločina: Svetogorska ulica, 1. februar 1995.

Dragan Radišić je živeo mirnim porodičnim životom sa suprugom i bebom u zgradi u Svetogorskoj ulici, u samom centru Beograda. Kobnog jutra, oko osam časova, krenuo je na posao u zgradu beogradskog SUP-a u ulici Despota Stefana (tadašnjoj 29. novembra). Izlazeći iz stana, krenuo je niz stepenište ka izlazu iz zgrade.

Ubica ga je čekao unutar samog ulaza, zaklonjen senkom i slabim osvetljenjem haustora. Prema policijskim rekonstrukcijama koje su rađene u danima nakon tragedije, atentator je bio profesionalac koji je tačno poznavao Radišićeve navike, vreme polaska na posao i raspored prostorija u zgradi.

Kada se inspektor spustio u prizemlje, ubica mu je prišao s leđa i ispalio više hitaca iz automatskog oružja ili pištolja kalibra 7,65 mm sa prigušivačem. Prvi hici su pogodili Radišića u leđa, a nakon što je pao na pod, napadač je ispalio takozvane "overavajuće" hitce u glavu kako bi bio siguran da misija neće ostati nedovršena.

Telo inspektora pronašao je komšija nekoliko minuta nakon pucnjave. Prigušivač je odradio svoj posao – niko u zgradi, uključujući i Radišićevu suprugu, nije čuo pucnje koji bi ukazali na tragediju. Hitna pomoć je mogla samo da konstatuje smrt na licu mesta. Na uviđaj su izašli najviši zvaničnici beogradske policije, svesni da je pređena crvena linija i da je napadnut sam sistem.

Profesionalni dosije: Slučajevi koji su mu presudili

Zbog čega je ubijen Dragan Radišić? Odgovor na to pitanje krio se u njegovim beležnicama i predmetima na kojima je radio neposredno pre smrti. Kao iskusan operativac Drugog odeljenja, Radišić je bio uključen u istrage nekih od najbrutalnijih likvidacija u Beogradu.

On nije bio salonski policajac; dane i noći provodio je na terenu, prikupljajući informacije od doušnika i analizirajući tragove. Njegov rad doveo ga je u neposredan dodir sa strukturama koje su se bavile organizovanim švercom droge i krađom luksuznih automobila.

Slučaj "Karić" i sukobi u beogradskom podzemlju

Jedan od ključnih pravaca istrage vodio je ka likvidacijama koje su potresale grad tokom 1993. i 1994. godine. Radišić je istraživao ubistvo Zorana Kovačevića Koče, biznismena i bivšeg boksera, koji je bio povezan sa auto-mafijom i nelegalnim kockarnicama. Kroz tu istragu, inspektor je došao do operativnih saznanja o novoj generaciji kriminalaca koji su koristili brutalno nasilje kako bi preuzeli kontrolu nad beogradskim teritorijama.

Takođe, Radišić je bio uključen u rasvetljavanje aktivnosti pojedinih članova voždovačkog klana, koji je u to vreme bio na vrhuncu moći. Njegova beskompromisnost u ispitivanju svedoka i pritisak koji je vršio na bezbednosno zaštićene kriminalce stvorili su mu brojne neprijatelje.

"Dragan je bio policajac starog kova. Za njega nije bilo zaštićenih. Kada bi pronašao trag, pratio bi ga bez obzira na to do čijih vrata vodi. Nekoliko puta mu je sugerisano da uspori sa određenim istragama, ali on te signale nije želeo da razume na način na koji su mu slati", izjavio je godinama kasnije jedan od njegovih kolega iz Drugog odeljenja pod uslovom da ostane anoniman.

U vreme kada je poverenje u institucije bilo na istorijskom minimumu, građani su sa zebnjom pratili eskalaciju nasilja. Ipak, detaljnije analize i širi društveni osvrt na to kako su se ove istrage odvijale u širem kontekstu prestonice mogu se pronaći ukoliko građani odluče da elektro servise u Beogradu koji pokrivaju i istorijat beogradskih nerasvetljenih ubistava.

Hronologija istrage i ključnih događaja

Opstrukcija istrage počela je praktično u prvim satima nakon uviđaja. Iako je policija formalno podigla sve raspoložive snage na noge, ključni tragovi su se gubili ili su svesno ignorisani. U tabeli ispod dat je detaljan prikaz hronologije događaja od ubistva pa sve do kasnijih faza istrage koje nikada nisu dobile sudski epilog.

Opstrukcija iznutra: Državna bezbednost i zavera ćutanja

Jedan od najmračnijih aspekata slučaja "Radišić" jeste sumnja da je njegova likvidacija organizovana uz prećutnu saglasnost, ako ne i direktno učešće, pojedinih delova Službe državne bezbednosti. U godinama koje su usledile, isplivale su informacije da je ubica bio pripadnik jedne od paravojnih formacija koja je bila pod direktnom kontrolom Službe, a čiji su članovi u to vreme slobodno šetali Beogradom, obavljajući prljave poslove za državu.

Problem za klanove i njihove pokrovitelje iz DB-a bio je u tome što je Radišić, istražujući ubistva iz oblasti krvnih delikata, počeo da povezuje tačkice koje su vodile ka državnim magacinima, švercerskim kanalima na Dunavu i tajnim računima na Kipru. On je počeo da shvata da ubistva na beogradskim ulicama nisu bila samo posledica kriminalnih obračuna oko teritorije, već koordinisana akcija čišćenja svedoka i konkurencije za račun pojedinih državnih funkcionera.

       [ DRŽAVNA BEZBEDNOST (DB) ] <========================+
                    ||                                      ||
                    || (Logistička i pravna zaštita)        || (Zajednički interes)
                    v                                       v
       [ KRIMINALNI KLANOVI ] <=================> [ ŠVERC & CRNO TRŽIŠTE ]
                    || (Izvršenje prljavih poslova)
                    ||
                    v (Sukob i opstrukcija)
     [ INSPEKTOR DRAGAN RADIŠIĆ ] <=== (Pokušaj sprovođenja zakona)

Nekoliko dana pre nego što je ubijen, Radišić je poverio bliskom prijatelju da sumnja da ga prate pripadnici sopstvene službe. Njegov automobil je nekoliko puta viđen u blizini mesta gde su se okupljali pripadnici paravojnih jedinica, a sam inspektor je primetio da se operativni izveštaji koje je podnosio načelnicima menjaju ili skraćuju pre nego što odu na višu instancu.

Svedočenja i sumnje kolega: Zid pred kojim su stali

Nakon Radišićeve smrti, unutar same policije zavladala je atmosfera straha i nepoverenja. Kolege sa kojima je delio kancelariju i hleb shvatili su da više niko nije bezbedan. Ako je mogao da bude ubijen inspektor u centru grada, usred bela dana, onda je svaki policajac koji je savesno obavljao svoj posao bio potencijalna meta.

Jedan penzionisani policijski pukovnik, koji je u vreme ubistva bio visoki funkcioner u Gradskom SUP-u, opisao je atmosferu iz tih dana:

"Bilo je to strašno vreme. Došli smo na uviđaj i videli našeg kolegu u lokvi krvi. Znali smo svi ko bi mogao da stoji iza toga, znali smo koja ekipa je radila taj rejon, ali nismo smeli da izgovorimo njihova imena naglas. Svaki put kada bismo pokušali da usmerimo istragu prema toj grupi, stizala bi naređenja sa vrha da se 'ne talasa' i da se fokusiramo na druge pravce. To je bila klasična opstrukcija u kojoj su nam ruke bile vezane. Dragan je stradao jer je verovao da značka koju nosi ima težinu. Nažalost, te devedeset pete, ta značka je bila samo meta na njegovim grudima."

Istraga je formalno vođena u više pravaca. Saslušano je na stotine ljudi, rađena su brojna balistička veštačenja, ali rezultata nije bilo. Oružje iz kojeg je ubijen nikada nije pronađeno, a sumnja se da je neposredno nakon atentata uništeno ili prebačeno preko granice, u Republiku Srpsku ili Crnu Goru, gde su kriminalci iz Beograda imali sigurna utočišta.

Istorijski epilog i posledice po policijski sistem

Ubistvo Dragana Radišića ostalo je nerasvetljeno do danas, uprkos promenama vlasti, reformama policije i formiranju raznih komisija za istragu ubistava novinara i policajaca. Njegovo ime danas se retko pominje u javnosti, ali u istorijskim analima domaće kriminalistike ono stoji kao spomenik vremenu u kojem je država kapitulirala pred sopstvenim podzemljem.

Nakon njegove smrti, usledila je serija likvidacija policijskih funkcionera koja je potvrdila da je smrt inspektora Radišića bila samo uvod u potpuni slom sistema bezbednosti. U godinama koje su usledile ubijeni su:

• Radovan Stojičić Badža, načelnik Resora javne bezbednosti (1997)
• Milorad Vlahović Šene, pukovnik policije i načelnik Uprave kriminalističke policije SUP-a Beograd (1999)
• Dragan Simić, načelnik Odeljenja za krvne i seksualne delikte (1999)
• Boško Buha, pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti (2002)

Svako od ovih ubistava imalo je sličan potpis – profesionalno izvedeni atentati, nedostatak tragova, istrage koje tapkaju u mestu i jasne indicije o umešanosti paralelnih bezbednosnih struktura.

Tragična sudbina inspektora Dragana Radišića ostaje opomena za sva vremena o tome šta se dešava kada se institucije koje treba da štite građane i zakon stave u službu kriminalnih interesa. Njegova smrt bila je jasan znak da je beogradsko podzemlje naraslo do te mere da je moglo ne samo da parira policiji, već i da je aktivno eliminiše, uz prećutni blagoslov onih koji su u ime države donosili odluke iz mračnih kabineta.