Istorija šverca 90-ih: Kako su nafta i cigarete pod sankcijama držale budžet

Uvod u anatomiju sloma: Kako su sankcije stvorile paralelni sistem

Uvođenjem sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 30. maja 1992. godine, kroz Rezoluciju 757, Savezna Republika Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) našla se u potpunoj ekonomskoj i političkoj izolaciji. Preko noći, legalni tokovi uvoza i izvoza su prekinuti, devizne rezerve zemlje su blokirane u inostranstvu, a industrijska proizvodnja je doživela kolaps. Suočena sa pretnjom potpunog privrednog sloma i nemogućnošću da finansira osnovne državne funkcije – uključujući vojsku, policiju i socijalna davanja – državna vrhuška u Beogradu donela je odluku da preživi suspendovanjem sopstvenog pravnog poretka.

U tom istorijskom trenutku, siva ekonomija prestaje da bude devijacija u sistemu i postaje sam sistem. Država nije samo tolerisala šverc; ona ga je osmislila, organizovala, kontrolisala i njime upravljala. Kroz fuziju državnih institucija, Službe državne bezbednosti (SDB), carinskih organa i organizovanih kriminalnih grupa, stvoren je gigantski, visokoefikasni aparat za šverc akcizne robe, pre svega nafte i cigareta. Ovaj sistem je obezbeđivao vitalne energente za funkcionisanje društva, ali je istovremeno generisao stotine miliona maraka nekontrolisanog gotovinskog profita koji je završavao u privatnim džepovima, na tajnim računima na Kipru i u fondovima za finansiranje ratnih operacija i specijalnih jedinica.

Carinska mašina Mihalja Kertesa: Državna kasa u džakovima

Ključni arhitekta i operativac ovog neformalnog sistema bio je Mihalj Kertes, zvani Bracika, koji je 1994. godine postavljen na čelo Savezne uprave carina (SUC). Kertes je carinsku službu transformisao iz državnog organa za kontrolu granica u moćnu logističku bazu za švercerske operacije pod patronatom države. Granica je postala membrana koja se propuštala selektivno – zatvorena za legalne privrednike bez političkog uticaja, a širom otvorena za odabrane pojedince koji su imali direktnu prohodnost kod vrha vlasti.

Mehanizam "ulaz-izlaz": Kako je funkcionisala fiktivna carina

Sistem koji je Kertes uspostavio funkcionisao je po strogo kontrolisanom šablonu. Kamioni natovareni akciznom robom prelazili su granične prelaze Kelebija, Horgoš, Batrovci ili Dimitrovgrad bez ikakvog stvarnog carinskog pregleda.

U zvaničnim knjigama, ova roba je prikazivana kao "tranzit" za druge destinacije, najčešće za Makedoniju ili Albaniju. Međutim, odmah po prelasku granice, kamioni su skretali u ilegalne magacine širom Vojvodine i centralne Srbije, gde je roba istovarivana i puštana u crne distributivne kanale. Dokumentacija o tranzitu je fiktivno razduživana na izlaznim graničnim prelazima uz pomoć potkupljenih carinika ili falsifikovanih pečata.

"Bila je to javna tajna unutar službe. Dobijali smo direktna naređenja sa vrha da propuštamo određene kompozicije kamiona sa oznakom 'državni posao'. Niko nije smeo da otvara te cerade. Znalo se da iza njih stoje ljudi sa službenim legitimacijama Resora državne bezbednosti." — Izvod iz svedočenja bivšeg inspektora Savezne uprave carina tokom kasnijih sudskih istraga.

Gotov novac od prodaje te robe sakupljan je u gotovini. Umesto u trezor Narodne banke Jugoslavije, milioni nemačkih maraka donošeni su direktno u Kertesovu kancelariju u zgradi Carine na Novom Beogradu. Prema kasnijim optužnicama Specijalnog suda, ovaj novac je pakovan u džakove i u saradnji sa Borkom Vučić, tadašnjom direktorkom Beogradske banke, prebacivan specijalnim letovima JAT-a na Kipar. Tamo je novac polagan na račune ofšor kompanija (poput čuvene firme Antexol Trade), odakle je plaćana nabavka nove robe, oružja, ali i luksuznog života državne elite.

Naftni krvotok: Od dunavskih barži do uličnih plastičnih flaša

Nafta je bila ključ opstanka. Bez nje je pretila paraliza transportnog sistema, elektroenergetskog sektora i poljoprivredne proizvodnje. Budući da je uvoz nafte bio pod najstrožim embargom, država je morala da razvije maštovite i opasne rute za njen transport. Glavni pravci snabdevanja išli su preko susednih zemalja – Rumunije, Bugarske i Makedonije, kao i vodenim putem preko Skadarskog jezera iz Crne Gore.

Operacija "Plavi Dunav" i rumunska veza

Dunav je postao autoput za šverc crnog zlata. Tokom najžešćih godina sankcija (1993–1995), rumunski grad Turnu Severin i srpsko Kladovo bili su epicentar operacije koja je neformalno nazivana "Plavi Dunav". Rumunske barže natovarene dizelom i benzinom pristajale su na rečnoj granici, gde su se susretale sa srpskim plovilima.

Šverc se odvijao na nekoliko nivoa:

• Industrijski šverc: Velike barže sa stotinama tona nafte koje su plovile pod stranim zastavama (često ukrajinskim ili rumunskim) fiktivno su deklarisane za luke u Austriji ili Nemačkoj. Tokom prolaska kroz jugoslovenski deo Dunava, barže su noću pristajale uz improvizovana pristaništa gde je gorivo pretakanu u cisterne domaćih naftnih preduzeća poput Jugopetrola ili Beopetrola.
• Mali šverc (narodni biznis): Lokalno stanovništvo sa obe strane Dunava koristilo je brze čamce sa ugrađenim plastičnim rezervoarima. Ovi čamci, popularno nazvani "švercerske formule", prelazili su reku u grupama, izbegavajući rečnu policiju koja je često bila plaćena da "zažmuri" u određenim satima.
• Naftovodi pod vodom: Na užim delovima Dunava i graničnih reka, šverceri su uspevali da postave podvodne plastične cevi kroz koje je gorivo pumpano direktno sa rumunske na srpsku obalu.

Na kopnenom delu, granični prelaz Vrška Čuka prema Bugarskoj bio je poznat po nepreglednim kolonama kamiona sa duplim dnom i cisterni koje su uvozile gorivo uz prećutnu saglasnost obe države. Naftni šverc je doveo do stvaranja nove klase "vikend-švercera", ali i do formiranja moćnih klanova koji su držali monopole nad distribucijom. Na ulicama srpskih gradova pojavile su se plastične flaše od dva litra napunjene mutnim benzinom, koje su se prodavale na svakom ćošku, dok su vlasnici "divljih" pumpi ostvarivali milionske profite.

Duvanska imperija: Tranzit koji je završavao na ulicama

Dok je nafta bila neophodna za preživljavanje privrede, šverc cigareta bio je primarni izvor čistog, ekstremno visokog profita za finansiranje državnog aparata i bogaćenje pojedinaca. Trgovina cigaretama bila je strogo monopolizovana i podeljena na zone uticaja između različitih frakcija unutar države i podzemlja.

Kipar i ofšor lavirint: Kako se prao državni novac

Šverc duvana odvijao se po sledećem modelu: cigarete renomiranih svetskih proizvođača (poput kompanija Philip Morris, R.J. Reynolds ili British American Tobacco) kupovane su preko ofšor firmi registrovanih na Kipru, Malti ili u Delaveru. Ove firme su zvanično plaćale robu sa kiparskih računa, a cigarete su brodovima stizale u crnogorsku luku Bar ili grčku luku Solun.

Iz Bara i Soluna, cigarete su transportovane šleperima u Srbiju. Ključnu ulogu u obezbeđivanju ovog tranzita igrale su dve paralelne linije šverca:

1. Državno-policijska linija: Kontrolisana od strane visokih oficira MUP-a Srbije i Resora državne bezbednosti. Ova linija je koristila resurse policije za obezbeđenje konvoja. Kamioni sa cigaretama išli su pod pratnjom rotacija, a krajnje odredište bili su magacini poput onog u Rumenki kod Novog Sada ili u Futogu.
2. Privatno-kriminalna linija: Pojedinci sa bliskim vezama u porodici Milošević, poput Marka Miloševića (preko firme Tref) ili biznismena Stanka Subotića Caneta, imali su sopstvene kvote i kanale. Oni su koristili carinske olakšice i fiktivne papire za uvoz "sirovina", dok su zapravo uvozili gotove boksove cigareta.

Distribucija se vršila munjevito. Cigarete su prodavane isključivo za devize (nemačke marke) na uličnim tezgama, pijacama i improvizovanim kartonskim kutijama širom zemlje. Ovaj biznis je potpuno uništio domaće duvanske fabrike u Nišu i Vranju, koje su radile sa minimalnim kapacitetom jer nisu mogle da konkurišu jeftinim, neoporezovanim cigaretama iz šverca.

Krvavi epilog: Likvidacije kao posledica preraspodele profita

Kako su godine prolazile, a količina novca u opticaju rasla, sukobi unutar švercerskih kartela postajali su sve brutalniji. Monopol nad naftom i cigaretama nije trpeo konkurenciju niti neposlušnost. Svaki pokušaj soliranja ili preusmeravanja tokova novca bez odobrenja Službe državne bezbednosti kažnjavan je smrću na beogradskim ulicama.

Serija likvidacija započela je sredinom devedesetih, a kulminirala krajem decenije. Ubistvo Radovana Stojičića Badže, načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, u aprilu 1997. godine u beogradskoj piceriji "Mama mia", označilo je početak otvorenog rata za kontrolu duvanskih puteva. Stojičić je bio direktno povezan sa zaštitom kamiona sa cigaretama, a njegova smrt nikada nije zvanično rasvetljena, iako su operativni podaci ukazivali na to da je postao prepreka za još moćnije aktere u lancu.

Nakon njega, usledile su likvidacije Vanje Bokana u Atini 2000. godine, jednog od pionira šverca duvana koji je pokušao da se osamostali od beogradskih mentora, kao i Željka Ražnatovića Arkana u hotelu "Interkontinental" u januaru 2000. godine. Arkan je, prema policijskim izvorima, kontrolisao značajan deo tranzita preko carinskih prelaza koje je držao pod svojim uticajem.

Za detaljniju retrospektivu i analizu sličnih istorijskih procesa iz tog perioda, preporučujemo da istražite arhivske spise i pogledate najnovije vesti iz crne hronike i policijske izveštaje koji osvetljavaju mračnu stranu beogradskog asfalta i prepletenost države i kriminala tokom turbulentnih devedesetih godina.

Tabela ključnih aktera, operacija i ishoda

U nastavku je prikazana sistematizacija ključnih državnih operacija, kanala i aktera koji su obeležili epohu sankcija i kontrolisanog šverca u SR Jugoslaviji:

Zaključak: Institucionalizacija kriminala i trajne posledice

Sistem šverca pod pokroviteljstvom države devedesetih godina nije bio samo privremeni izlaz iz ekonomske krize uzrokovane sankcijama; on je trajno izmenio društveno-ekonomski reljef Srbije. Kroz ove operacije izvršena je prvobitna akumulacija kapitala nove društvene elite – takozvanih "kontroverznih biznismena", koji su u godinama tranzicije nakon 2000. godine svoj prljavi novac preveli u legalne tokove kroz privatizaciju društvenih preduzeća i investicije u nekretnine.

Institucionalni kolaps koji je pratio ove procese ostavio je duboke ožiljke na pravosudni i bezbednosni aparat. Služba državne bezbednosti, koja je umesto zaštite ustavnog poretka postala logistički centar za prekogranični šverc, potpuno je srasla sa organizovanim kriminalnim strukturama. Ta simbioza dovela je do formiranja "zemunskog" i drugih klanova koji su, koristeći resurse i legitimacije države, godinama nakon ukidanja sankcija držali zemlju kao taoca, što je kulminiralo ubistvom premijera Zorana Đinđića 2003. godine.

Istorija šverca iz devedesetih ostaje svedočanstvo o tome kako lako jedna država, kada suspenduje sopstvene zakone u ime viših nacionalnih ciljeva, može da sklizne u kriminalni sistem iz kojeg se institucije oporavljaju decenijama.