Franko Simatović Frenki: Osnivač Crvenih beretki i specijalne operacije službe

U istoriji raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije malo je figura čija je delatnost bila toliko obavijena velom tajne, a istovremeno toliko prisutna na svakom žarištu sukoba, kao što je to bio slučaj sa Frankom Simatovićem Frenkijem. Dugogodišnji visoki funkcioner Resora državne bezbednosti (RDB) Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Simatović je bio čovek iz senke koji je projektovao, organizovao i operativno kontrolisao sistem paravojnih formacija koje su delovale izvan zvaničnih vojnih i policijskih struktura.

Njegovo ime postalo je sinonim za "Crvene beretke", formalno poznate kao Jedinica za specijalne operacije (JSO), ali i za širi spektar takozvanih specijalnih operacija službe koje su redefinisale pojam asimetričnog ratovanja na Balkanu. Od formiranja prvih centara za obuku u Kninskoj Krajini 1991. godine, pa sve do formalnog rasformiranja JSO-a nakon atentata na premijera Zorana Đinđića 2003. godine, Simatović je bio ključni operativni arhitekta politike koja je spajala interese državnog vrha, obaveštajnih struktura i ljudi sa ivice zakona.

Koreni u senci: Uspon u beogradskom DB-u

Franko Simatović rođen je 1. aprila 1950. godine u Beogradu, u porodici visokog oficira Jugoslovenske narodne armije (JNA). Njegovo poreklo iz Župe Dubrovačke i vojno okruženje u kojem je odrastao rano su ga usmerili ka strukturama bezbednosti. Nakon završenih studija političkih nauka u Beogradu, Simatović stupa u Službu državne bezbednosti (SDB) krajem sedamdesetih godina prošlog veka.

Njegov rani rad bio je vezan za beogradski centar SDB-a, gde se specijalizovao za kontraobaveštajni rad prema zapadnim obaveštajnim agencijama i stranim diplomatama. Kolege iz tog perioda opisivale su ga kao hladnog, izuzetno pedantnog i tehnološki naprednog operativca. Bio je jedan od prvih koji je prepoznao značaj tehničke opreme, prislušnih uređaja i ranih kompjuterskih sistema u obaveštajnom radu.

Međutim, ključni momenat u njegovoj karijeri bio je dolazak Jovice Stanišića na čelo srpske državne bezbednosti. Stanišić, vizionar modernog, ali i beskrupuloznog aparata bezbednosti koji će služiti Slobodanu Miloševiću, prepoznao je u Simatoviću idealnog izvršioca za najosetljivije zadatke na terenu. Kada je počeo raspad Jugoslavije, Druga uprava (obaveštajna) RDB-a, u kojoj je Simatović zauzimao visoku poziciju, postala je mozak operacije koja je imala za cilj zaštitu srpskih interesa van granica same Srbije, ali bez direktnog mešanja regularnih snaga koje bi moglo izazvati međunarodnu intervenciju.

"U to vreme, zvanični Beograd je morao da ima mogućnost uverljivog poricanja ('plausible deniability') za svaku vojnu akciju preko Drine i Une. Zato je osmišljen koncept 'dobrovoljačkih' i 'specijalnih' jedinica koje formalno nisu bile deo MUP-a ili JNA, ali su suštinski visile na infuziji beogradske centrale u Kneza Miloša," svedočio je kasnije jedan od zaštićenih svedoka na suđenju u Hagu.

Operacija Knin 1991: Rađanje "Knindži" i uloga Kapetana Dragana

U proleće 1991. godine, situacija u Hrvatskoj se ubrzano kretala ka otvorenom ratu. Srpsko stanovništvo u Kninskoj Krajini, pod vođstvom lokalnog zubara Milana Babića i policijskog inspektora Milana Martića, proglasilo je otcepljenje od Zagreba, ali njihove odbrambene snage bile su loše naoružane, nedisciplinovane i taktički nepripremljene.

U aprilu 1991. godine, Franko Simatović pod lažnim identitetom "Dragan Simić" stiže u Knin. Njegova misija bila je jasna: proceniti situaciju na terenu, uspostaviti direktnu kontrolu nad lokalnim strukturama i formirati elitnu jedinicu sposobnu za izvođenje diverzantskih i specijalnih operacija.

Za izvođača radova na terenu izabran je Dragan Vasiljković, bivši podoficir australijske vojske, u javnosti ubrzo nazvan Kapetan Dragan. U selu Golubić kod Knina osnovan je prvi kamp za obuku. Simatović je obezbedio finansiranje, logistiku, najmodernije pešadijsko naoružanje i opremu, dok je Vasiljković bio zadužen za vojni dril i obuku.

Kamp Golubić kao model

Kamp u Golubiću bio je organizovan po najstrožim zapadnim vojnim standardima, što je u tom trenutku bila potpuna novost na jugoslovenskom prostoru. Regruti su birani po strogim fizičkim i psihološkim kriterijumima. Iz ove obuke proizašle su "Knindže", formacija koja je brzo stekla veliku medijsku popularnost u Srbiji, služeći istovremeno kao propagandno sredstvo i efikasna borbena grupa na terenu.

Simatović je kontrolisao rad kampa iz senke, često boraveći u obližnjoj kući u Kninu, odakle je održavao direktnu radio i telefonsku vezu sa Jovicom Stanišićem u Beogradu. Svaki uspeh "Knindži" bio je zapravo uspeh Druge uprave RDB-a.

Finansijski inženjering i logistika: Kako je funkcionisao sistem

Jedan od najsloženijih aspekata delovanja Franka Simatovića bio je finansijski sistem koji je omogućavao funkcionisanje ovih jedinica. Budući da su operacije bile tajne, novac se nije mogao povlačiti iz regularnih budžetskih linija Ministarstva unutrašnjih poslova na transparentan način.

Uspostavljen je mehanizam koji je povezivao Saveznu upravu carina, na čijem je čelu bio odani Miloševićev kadar Mihalj Kertes, i Resor državne bezbednosti. Gotovina zaplenjena na graničnim prelazima, kao i prihodi od šverca deficitarne robe (nafta, cigarete, alkohol) pod kontrolom službe, slivali su se u crne fondove. Odatle je Simatović lično ili preko posrednika isplaćivao plate borcima na terenu, nabavljao opremu na crnom tržištu i finansirao lokalne srpske vlade u Krajini i Bosni i Hercegovini.

Ukoliko želite da detaljnije istražite arhive iz tog perioda i elektro servise u Beogradu, naša baza nudi uvid u hronološki razvoj bezbednosne situacije na ovim prostorima i uticaj ovih tajnih tokova novca na stabilnost čitavog regiona.

Hronologija transformacije i ključnih operacija

U tabeli ispod prikazan je hronološki razvoj formacija koje je kontrolisao Franko Simatović Frenki od njihovog začetka do gašenja:

| Period | Naziv formacije | Primarna lokacija | Ključne vođe na terenu | Operativni status i uloga |
| :--- | :--- | :--- | :--- | :--- |
| **1991.** | Knindže | Golubić (Knin), Krajina | Kapetan Dragan | Obuka lokalnih snaga, diverzantske akcije protiv hrvatskih snaga. |
| **1991–1992.** | Jedinica za specijalne namene | Erdut, Pajzoš (Istočna Slavonija) | Željko Ražnatović Arkan, Frenki Simatović | Obezbeđivanje teritorije, etničko čišćenje i uspostavljanje kontrole nad resursima (naftna polja Đeletovci). |
| **1992–1996.** | Crvene beretke / "Frenkijevci" | Doboj, Ozren, Sanski Most, Bratunac | Milorad Ulemek Legija, Radojica Božović | Borbena podrška snagama Vojske Republike Srpske, specijalne operacije u BiH. |
| **1996–2003.** | Jedinica za specijalne operacije (JSO) | Kula (Vojvodina) | Milorad Ulemek Legija, Dušan Maričić Gumar | Zvanična, elitna formacija RDB-a Srbije. Učešće na Kosovu, potom kriminalizacija i učešće u političkim ubistvima. |

Od kninske tvrđave do ratišta u Bosni i Hercegovini

Kako se ratni požar širio, tako su se širile i operativne zone Franka Simatovića. Nakon potpisivanja Sarajevskog primirja početkom 1992. godine u Hrvatskoj, težište sukoba seli se u Bosnu i Hercegovinu. Simatović prepoznaje potrebu za konsolidacijom različitih dobrovoljačkih grupa pod jedinstvenu komandu.

U mestu Pajzoš kod Iloka formira se nova baza gde se spajaju ostaci "Knindži", delovi Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana i odabrani pripadnici iz drugih formacija. Ova grupa postaje poznata pod neformalnim nazivom "Frenkijevci", a na kapama su nosili crvene beretke.

"U toku rata u Bosni, 'Frenkijevci' su bili vatrogasna jedinica RDB-a. Gde god bi linija fronta pretila da pukne, ili gde god je trebalo izvesti brzu i nemilosrdnu operaciju zauzimanja nekog grada, Simatović bi slao ove ljude. Oni su delovali nezavisno od Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, odgovarajući isključivo Beogradu," navodi se u dokumentima vojnog tužilaštva iz tog perioda.

Jedna od najkontroverznijih operacija izvedena je u proleće 1992. godine u Doboju. Grupa pod komandom Radojice Božovića, direktno potčinjena Simatoviću, preuzela je kontrolu nad gradom, izvršivši hapšenja, deportacije i likvidacije nesrpskog stanovništva, o čemu su pred Haškim tribunalom prezentovani brojni materijalni dokazi i svedočenja.

Operacija Pauk: Vrhunac taktičkog manevrisanja

Možda najslikovitiji primer Simatovićeve operativne genijalnosti i beskrupuloznosti bila je Operacija Pauk (1994–1995). U zapadnoj Bosni, Fikret Abdić se sukobio sa centralnim vlastima u Sarajevu i proglasio Autonomnu Pokrajinu Zapadnu Bosnu. RDB Srbije je video priliku da oslabi Peti korpus Armije BiH i stvori bezbednosnu tampon zonu prema Krajini.

Frenki Simatović i Jovica Stanišić su u Velikoj Kladuši organizovali štab koji je direktno rukovodio Abdićevom vojskom. Obezbedili su im tešku artiljeriju, municiju, pa čak i oficirski kadar. "Crvene beretke" su pod maskom lokalnih boraca učestvovale u najžešćim borbama, dok je Simatović koordinisao akciju sa Milanom Martićem i generalom Ratkom Mladićem. Operacija Pauk pokazala je kako RDB može da vodi rat "tuđim rukama" radi ostvarivanja strateških interesa Beograda.

Legalizacija jedinice i osnivanje JSO u Kuli

Nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u novembru 1995. godine, nastupila je nova faza za Simatovića i njegovu strukturu. Državni vrh Srbije morao je da formalizuje status stotina prekaljenih boraca koji su se vratili sa ratišta u Bosni i Hrvatskoj. Ostaviti ih bez kontrole i prihoda na ulicama Beograda i drugih gradova predstavljalo bi ogromnu bezbednosnu pretnju po sam režim Slobodana Miloševića.

Tako je u proleće 1996. godine doneta odluka o formiranju Jedinice za specijalne operacije (JSO) Resora državne bezbednosti. Za sedište jedinice izabran je centar u Kuli. Jedinica je dobila zvanične uniforme, najmodernije naoružanje, helikoptersku eskadrilu i visoke plate.

Franko Simatović je bio ključni čovek koji je osmislio prelazak iz paravojnog u strogo institucionalni, ali i dalje duboko tajan format. On je formalno bio zamenik načelnika Druge uprave RDB-a, ali njegova stvarna moć nadgledanja JSO-a bila je neupitna. Za prvog komandanta jedinice postavljen je Živorad Ivanović "Žika Crnogorac", a ubrzo ga zamenjuje Milorad Ulemek Legija, bivši pripadnik Francuske legije stranaca i Arkanov zamenik.

Ovim činom, država je dala zvanične policijske legitimacije ljudima sa dugim kriminalnim dosijeima, čime je postavljen temelj za potonju potpunu kriminalizaciju dela bezbednosnog aparata.

Haški proces: Najduže suđenje u istoriji međunarodne pravde

Nakon političkih promena u Srbiji 5. oktobra 2000. godine i hapšenja Slobodana Miloševića, fokus međunarodne javnosti i Tužilaštva u Hagu usmerio se ka šefovima tajne policije. Franko Simatović uhapšen je tokom policijske akcije "Sablja", koja je pokrenuta nakon ubistva premijera Zorana Đinđića u martu 2003. godine.

Ubrzo nakon hapšenja, Simatović je zajedno sa svojim šefom Jovicom Stanišićem izručen Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu. Optužnica ih je teretila za učešće u Udruženom zločinačkom poduhvatu (UZP) na čelu sa Slobodanom Miloševićem, sa ciljem prisilnog i trajnog uklanjanja većine nesrba sa velikih područja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini kroz činjenje zločina protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.

Pravni lavirint i preokreti

Proces protiv Stanišića i Simatovića ušao je u anale međunarodnog prava kao najduži i najkompleksniji postupak. Prvostepeno suđenje počelo je tek 2009. godine, nakon višestrukih odlaganja zbog lošeg zdravstvenog stanja Jovice Stanišića.

U maju 2013. godine, Pretresno veće je donelo šokantnu oslobađajuću presudu. Većina sudija je zaključila da, iako su Stanišić i Simatović rukovodili jedinicama i pomagali ih finansijski i logistički, ta pomoć nije bila usmerena na činjenje zločina, već na opšte ratne napore, te da nije dokazan koncept "konkretne usmerenosti" na izvršenje krivičnih dela.

Ova presuda izazvala je burne reakcije javnosti i pravnih stručnjaka, te je Žalbeno veće 2015. godine naložilo potpuno ponavljanje suđenja. Bio je to presedan u istoriji suda – da se proces vodi ispočetka pred novoformiranim Mehanizmom za međunarodne krivične sudove (MMKS).

"Tužilaštvo je tokom ponovljenog postupka uspelo da dokaže neprekinuti lanac komandovanja i finansiranja koji je išao direktno od Simatovićevog stola u Beogradu do izvršilaca zločina na terenu u Sanskom Mostu, Zvorniku i Bosanskom Šamcu," izjavio je nakon presude jedan od pravnih zastupnika žrtava.

Konačni pravosnažni epilog

Nakon ponovljenog suđenja, 30. juna 2021. godine, Stanišić i Simatović proglašeni su krivim za pomaganje i podržavanje ubistava, deportacije, prisilnog preseljenja i progona u Bosanskom Šamcu i osuđeni na po 12 godina zatvora.

Međutim, konačna tačka stavljena je tek 31. maja 2023. godine, kada je Žalbeno veće donelo pravosnažnu presudu kojom je kazna preinačena na 15 godina zatvora. Najznačajniji aspekt ove konačne presude jeste to što su Stanišić i Simatović oglašeni krivim kao učesnici u Udruženom zločinačkom poduhvatu, čime je sud zvanično potvrdio direktnu odgovornost zvaničnika Srbije za zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.

U avgustu 2023. godine, zbog narušenog zdravstvenog stanja i nakon odležane dve trećine kazne (uzimajući u obzir vreme provedeno u pritvoru), Franko Simatović Frenki pušten je na privremenu slobodu iz zatvora u Hagu i vratio se u Beograd.

Nasleđe iz senke i društvena analiza

Delovanje Franka Simatovića ostavilo je duboke, traumatične i trajne posledice na društveno-političko tkivo Srbije i čitavog Balkana. Sistem koji je on postavio – sistem u kojem se briše granica između visoke politike, državne bezbednosti, vojnih formacija i organizovanog kriminala – preživeo je i sam pad režima koji ga je stvorio.

Kroz kampove koje je Simatović organizovao prošli su ljudi koji su tokom devedesetih postali strah i trepet na beogradskom asfaltu. Legat JSO-a i "Crvenih beretki" kulminirao je u najmračnijem scenariju: ubistvu prvog demokratskog premijera Srbije. Državni aparat koji je deceniju ranije stvorio čudovište da bi ratovalo van granica zemlje, na kraju je postao žrtva tog istog čudovišta kada je ono odlučilo da preuzme vlast nad samim Beogradom.

Franko Simatović Frenki ostaje upamćen kao hladni tehnokrata rata, čovek koji je operativne sveske ispisivao šiframa, a mapu Balkana crtao linijama frontova i zonama pod kontrolom tajnih jedinica koje formalno "nikada nisu postojale". Njegov dosije je ključ za razumevanje mehanizma podzemne države koja je obeležila najtežu deceniju novije srpske istorije.