Jusuf Jusa Bulić: Kockarski magnat, vlasnik kluba i dobrotvor iz Železnika

Uvod: Poslednji dani jednog "kralja" Železnika

Ponedeljak, 25. maj 1998. godine, približavao se kraju u Ulici Save Kovačevića u beogradskom naselju Železnik. Oko 22 časa i 45 minuta, ugledni Železničani i slučajni prolaznici bili su svedoci scene koja će obeležiti kraj jedne burne epohe u srpskom podzemlju. Dok je Jusuf Jusa Bulić (46) izlazio iz svog kafića "22", u društvu telohranitelja, čekala ga je hladna, precizna sačekuša. Iz obližnje šume, koja je decenijama krila tajne, iznenada su se oglasili rafali. U roku od nekoliko sekundi, više metaka pogodilo je Bulića i njegovog pratioca. Jusa, čije je ime bilo sinonim za moć, kocku i uticaj u Železniku i šire, pao je mrtav na licu mesta. Njegov telohranitelj, Vladimir Nikolić, teško je ranjen, ali je preživeo. Napadači su se munjevito povukli u mrak šume, ostavljajući za sobom dim baruta, razbijena stakla i tišinu prekinutu samo sirenama Hitne pomoći.

Ovaj događaj nije bio samo još jedno ubistvo u nizu likvidacija koje su potresale Beograd devedesetih godina. Bulić nije bio samo još jedan kriminalac; bio je figura koja je godinama balansirala između podzemlja, privrede, sporta i navodne filantropije, postajući arhetipski predstavnik prepletenosti države i kriminala u postjugoslovenskoj tranziciji. Njegova smrt je otvorila Pandorinu kutiju pitanja: ko je stajao iza napada? Da li je u pitanju bila borba za teritoriju, neplaćeni dugovi, ili možda dublja sprega sa političkim centrima moći? Misterija oko ubistva Jusufa Bulića traje i danas, a njegov životni put ostaje svedočanstvo o vremenu koje je zauvek promenilo Srbiju.

Koreni i evropski kalup: Od Zemuna do svetskih metropola

Mladi Jusuf: Železnik kao ishodište

Jusuf Jusa Bulić rođen je 1952. godine u Železniku, radničkom naselju na periferiji Beograda. Njegovo odrastanje odvijalo se u ambijentu tadašnje socijalističke Jugoslavije, koja je, uprkos stabilnosti, imala svoje "tamne ulice" i marginalizovane pojedince. Jusa je bio jedan od onih koji su rano pokazali sklonosti ka alternativnom načinu života, van okvira rigidnog socijalističkog sistema. Iako se o njegovim ranim godinama u Železniku ne zna mnogo detalja, poznato je da se brzo upoznao sa svetom uličnog kriminala, sitnim krađama i tučama. Taj period, obeležen potragom za identitetom i brzim novcem, bio je uobičajen za mnoge mlade ljude iz radničkih naselja, koji su se osećali sputano u tadašnjoj Jugoslaviji.

Škola Ljube Zemunca i "tranzit"

Prekretnica u Jusinom životu dogodila se sedamdesetih godina, kada je, kao i mnogi mladi kriminalci iz Jugoslavije, odlučio da sreću potraži u inostranstvu. Nemačka, Austrija, Holandija – to su bile destinacije u koje su se slivale reke Jugoslovena, kako gastarbajtera, tako i onih sa kriminalnim namerama. Bulić se tada priključio klanu Ljubomira Magaša, poznatijeg kao Ljuba Zemunac, jednoj od najozloglašenijih figura u jugoslovenskom podzemlju u inostranstvu.

"Bulić je bio deo 'stare garde', generacije koja je pekla zanat u Frankfurtu, Beču, Amsterdamu. Tamo su naučili pravila igre, kako se organizuju pljačke, džeparenja, reketiranje. Nije to bio haos kao ovde devedesetih, tamo je postojala neka hijerarhija, neka pravila koja su se poštovala", svedočio je svojevremeno jedan bivši pripadnik podzemlja u intervjuu za "Reviju 92".

Učenje kod Ljube Zemunca podrazumevalo je usvajanje ne samo veština obijanja sefova i džeparenja, već i razumevanje strukture organizovanog kriminala, uspostavljanja kontakata i pregovaračkih veština. Ovaj period "emigracije" bio je ključan za Bulića, jer je upravo tada stekao znanja i mrežu kontakata koja će mu kasnije omogućiti da izgradi svoju imperiju u Beogradu. Takođe, sedamdesete i osamdesete godine su bile period kada su jugoslovenski kriminalci u inostranstvu počeli da uspostavljaju kontakte sa Službom državne bezbednosti (SDB), koja ih je, navodno, koristila za različite zadatke u zamenu za zaštitu i informacije. Koncept "državnih kriminalaca" tada je počeo da se formira, a Jusa Bulić je bio jedan od onih koji su se nalazili u tom kompleksnom međuprostoru. Mnogi su nagađali da je Bulić, kao i Ljuba Zemunac, imao svoje "veze" sa Službom, koje su mu kasnije omogućile nesmetan povratak i uspon u Jugoslaviji.

Povratak i uspon: Kockarska imperija u ratnom Beogradu

Vreme raspada i nove mogućnosti

Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina 20. veka doneli su drastične promene u Jugoslaviji. Politička previranja, raspad države, ratovi na njenom tlu i ekonomske sankcije međunarodne zajednice stvorili su savršen vakuum za procvat organizovanog kriminala. U takvim uslovima, mnogi "povratnici" iz inostranstva, poput Juse Bulića, videli su jedinstvenu priliku za rapidan uspon. Bulić se vratio u Beograd, donoseći sa sobom ne samo novac i kontakte, već i specifično znanje o organizaciji kockarskih poslova, stečeno u razvijenijim evropskim zemljama.

Inflacija koja je razarala ekonomiju, crno tržište koje je postalo primarni izvor snabdevanja i siva ekonomija koja je cvetala, sve je to pogodovalo brzom gomilanju bogatstva za one koji su imali početni kapital i hrabrost da posluju na ivici zakona, ili potpuno van njega. U takvom okruženju, kockarnice su postale mnogo više od mesta za zabavu – postale su centri gde se obrtala ogromna količina gotovine, gde su se prale pare, sklapali poslovi i gde se okupljala nova elita, sastavljena od ratnih profitera, političara, biznismena i kriminalaca.

Klubovi, kazina i diskoteke: Centri moći

Jusuf Bulić je sa zavidnom energijom i organizacionim sposobnostima počeo da gradi svoju kockarsku imperiju. Njegovi objekti, poput kazina "Bulevar", "Fontana", "Lotos", a kasnije i "22" u Železniku, bili su vrhunski opremljeni po tadašnjim standardima, sa ruletima, slot mašinama i separeima za "visoke uloge". Ovi klubovi nisu bili samo puke kockarnice; bili su mesta susreta, socijalni epicentri gde su se preplitali svetovi. Tu su se donosile važne odluke, dogovarali poslovi, ali i kreirala slika o novoj beogradskoj eliti.

Bulić je zapošljavao stotine ljudi – od krupijea i obezbeđenja, do menadžera i hostesa. Ova legitimna fasada njegovog poslovanja davala mu je određeni društveni kredibilitet i omogućavala mu da se kreće u krugovima koji su bili naizgled iznad zakona. Njegovi klubovi su postali magnet za javne ličnosti, sportiste, glumce i pevače, što je dodatno pojačavalo njegovu auru moći i uticaja. Kontrola lanca snabdevanja, obezbeđenja i upravljanja ovim kompleksnim sistemom zahtevala je izuzetnu disciplinu i autoritet, što je Bulić, prema svedočenjima, posedovao.

Fudbalski klub Železnik: Maskiranje i moć

Jedan od najznačajnijih poteza Jusufa Bulića, koji je dodatno učvrstio njegovu poziciju i imidž, bilo je preuzimanje Fudbalskog kluba Železnik 1994. godine. Ulaganje u sportski klub u to vreme bio je čest način za pranje novca stečenog ilegalnim putem, ali i za sticanje društvenog ugleda i uticaja. FK Železnik, skromni lokalni klub, pod Bulićevom palicom doživeo je meteorski uspon.

Jusa je masivno investirao u klub – izgradio je modernu tribinu, teren, objekte, doveo zvučna imena iz tadašnjeg jugoslovenskog fudbala, a klub je ubrzo postao ozbiljan konkurent u Prvoj ligi SR Jugoslavije.

"Jusa je voleo fudbal. Ili je bar voleo moć koju mu fudbal donosi. Svi su ga u Železniku znali, cenili su ga. Pomagao je ljudima, kupovao stvari, popravljao puteve. Klub je bio njegov ponos, ali i njegov štit. Ko bi se usudio da napadne nekoga ko toliko ulaže u zajednicu?", priseća se jedan dugogodišnji navijač FK Železnik.

Klub je, pored sportskih rezultata, imao i ulogu u Bulićevoj širej strategiji. Omogućavao mu je kontakte sa sportskim funkcionerima, političarima, ali i sa navijačkim grupama koje su u to vreme sve više postajale logistička podrška kriminalnim klanovima. Njegov "dobrotvorni" rad u Železniku, gde je pomagao lokalnom stanovništvu, finansirao akcije i bio "čovek od reči", stvorio mu je oreol "lokalnog dobrotvora", dodatno cementirajući njegovu poziciju nedodirljivog.

Prepletenost države i podzemlja: Jusa kao paradigma devedesetih

SDB, političari i "kontrola"

Devetesete godine u Srbiji predstavljaju period duboke sprege između državnih struktura, pre svega Službe državne bezbednosti (DB), i organizovanog kriminala. Jusuf Bulić bio je jedan od ključnih aktera u tom složenom sistemu, paradigmatski primer tzv. "državnog kriminalca". Brojna svedočenja, iako nikada zvanično potvrđena, ukazuju na Bulićeve veze sa DB-om. Navodi se da je redovno imao sastanke sa visokim funkcionerima Službe, da je pružao logističku podršku u određenim akcijama, te da je, zauzvrat, dobijao zaštitu od krivičnog gonjenja i nesmetano poslovanje.

"U to vreme, DB nije mogla bez nas, a mi nismo mogli bez DB-a. To je bila simbioza. Jusa je bio pametan, znao je kako da igra tu igru. Znali smo da su neki od nas pod prismotrom, ali i da su zaštićeni dok god rade po nekim nepisanim pravilima. Nismo imali pasoše, a prelazili smo granice. Nismo smeli da pucamo po gradu, ali smo mogli da otvaramo kockarnice", izjavio je neimenovani izvor, blizak beogradskom podzemlju, za istraživački tim.

Bulićeva uloga u obezbeđenju masovnih skupova, logistici za određene operacije ili pak "kontroli" određenih problematičnih grupa, bila je cena za mirno vođenje njegovih poslova. Mnoge likvidacije iz tog perioda, poput one Gorana Vukovića "Majmuna" (ubijen 1994.), bliskog Jusi Buliću, ostavile su otvorena pitanja o umešanosti i prepletenosti različitih aktera, uključujući i Službu, u rešavanje "problematičnih" situacija unutar samog podzemlja. Bulić, kao čovek sa ogromnim iskustvom i uticajem, bio je cenjen, ali i opasan igrač u tom složenom sistemu.

Sukobi i rivalstva: Neizbežan deo igre

Iako je Jusa Bulić uživao visoku poziciju i zaštitu, konkurencija u kockarskom biznisu i borba za teritorije u Beogradu bili su brutalni. Beogradsko podzemlje devedesetih bilo je poprište krvavih sukoba između raznih grupa – Arkanove garde, "Zemunaca", "Voždovčana" i mnogih drugih. Bulić je, iako moćan, morao da se nosi sa ovim rivalitetima. Njegova reputacija "razumnog" kriminalca, koji je pokušavao da izbegne nepotrebno krvoproliće, često ga je stavljala u ulogu posrednika u "mirovnim" pregovorima između sukobljenih strana.

Ipak, nije uvek mogao da izbegne incidente. Pucnjave, upozorenja, pa čak i pokušaji atentata, bili su deo svakodnevice. Priča se da je pre atentata 1998. godine, Bulić bio meta najmanje dva neuspešna napada. Jedan od njih dogodio se, navodno, u Zvezdarskoj šumi, gde su napadači uspeli da mu postave "sačekušu", ali je Bulić, spletom okolnosti ili uz pomoć svojih veza, uspeo da izbegne smrt. Ovi događaji jasno su pokazivali da čak ni njegov ugled i veze nisu mogle garantovati potpunu sigurnost u tadašnjem divljem Beogradu.

Tragičan epilog: Zasada nepoznati nalogodavci

Rekonstrukcija ubistva (25. maj 1998.)

Ubistvo Jusufa Bulića 25. maja 1998. godine, kako je već pomenuto, dogodilo se ispred njegovog kafića "22" u Železniku. Bulić je te večeri bio u društvu svog telohranitelja, Vladimira Nikolića. Prema policijskim zapisnicima i svedočenjima, oko 22:45 časova, dok su izlazili iz objekta, iz neposredne blizine ih je napao nepoznati napadač, ili više njih, koji su se skrivali u mraku obližnjeg parka.

Napadači su koristili automatsko oružje, najverovatnije automatsku pušku kalibra 7,62 mm, sudeći po pronađenim čaurama. Jusa Bulić je pogođen sa više hitaca u glavu i grudi, usled čega je preminuo na licu mesta. Vladimir Nikolić je takođe pogođen i teško ranjen, ali je uspeo da preživi. Nakon pucnjave, napadači su pobegli automobilom koji je kasnije pronađen zapaljen na periferiji Beograda, što je bio uobičajen modus operandi za profesionalne likvidacije.

"Video sam samo bljesak i čuo rafale. Užas. Ljudi su vrištali, bežali. Onda sam video Jusino telo na zemlji. Znao sam da je kraj. Uvek sam se plašio da će se ovako završiti, u tom svetu se ne opstaje dugo", rekao je jedan očevidac za policiju, čije je svedočenje ostalo zabeleženo u arhivama.

Ovo ubistvo se dogodilo u jeku ratova u Jugoslaviji i unutrašnjih previranja, kada je Beograd bio poprište sukoba između različitih kriminalnih grupa, ali i mesta gde su se obračunavali pojedinci koji su znali previše ili su smetali nekom moćnom. Jusa je bio na meti više puta pre toga, što je ukazivalo na to da je imao ozbiljne neprijatelje.

Istraga i sudski procesi: Pitanja bez odgovora

Istraga o ubistvu Juse Bulića pokrenuta je odmah, ali se suočila sa preprekama karakterističnim za taj period. Policija je ubrzo uhapsila Aleksandra Cvetkovića zvanog "Aca Beli", Vladimira Borovčanina zvanog "Vlada Crnogorac" i Željka Šebeka, pod sumnjom da su direktni izvršioci ubistva.

Sudski proces je bio dugotrajan i iscrpljujući, praćen brojnim obrtima. Glavni svedok tužilaštva, ranjeni telohranitelj Vladimir Nikolić, trebalo je da identifikuje napadače. Međutim, usled nedostatka konkretnih dokaza, kontroverznih svedočenja i nedostatka saradnje sa policijom, slučaj je ostao misteriozan. Optuženi su u jednom trenutku bili osuđeni na duge zatvorske kazne, ali je Apelacioni sud ukinuo presude, naloživši ponovno suđenje. Na kraju, sva trojica su oslobođena optužbi, mahom zbog nedostatka dokaza koji bi ih direktno povezali sa ubistvom.

Motivi i nalogodavci Bulićevog ubistva nikada nisu zvanično rasvetljeni. Spekulacije su bile brojne:

• Konkurencija u kockarskom biznisu: Bulićeva imperija je bila ogromna i sigurno je smetala drugim igračima na sceni.
• Neplaćeni dugovi: U tom svetu, dugovi su se naplaćivali brutalno.
• Uloga DB-a: Mnogi su sumnjali da je Bulić postao previše moćan, ili da je znao previše, te da je DB odlučila da ga eliminiše. U periodu nakon ubistva Arkanove garde i početkom 2000-ih, razotkriveni su brojni dokumenti koji su ukazivali na direktnu umešanost Službe u likvidacije nepodobnih.
• Unutrašnji sukobi: Borba za prevlast unutar samog kriminalnog miljea, gde je Bulić bio jedan od "starijih" igrača, mogla je dovesti do njegove eliminacije od strane "mlađih" snaga.

Bez obzira na brojne istrage i sudski proces, ubistvo Jusufa Bulića ostaje nerazjašnjeno do danas, simbolizujući nerešene zločine iz turbulentnih devedesetih.

Hronologija ključnih događaja u životu Juse Bulića i suđenja

Uvod: Poslednji dani jednog "kralja" Železnika

Ponedeljak, 25. maj 1998. godine, približavao se kraju u Ulici Save Kovačevića u beogradskom naselju Železnik. Oko 22 časa i 45 minuta, ugledni Železničani i slučajni prolaznici bili su svedoci scene koja će obeležiti kraj jedne burne epohe u srpskom podzemlju. Dok je Jusuf Jusa Bulić (46) izlazio iz svog kafića "22", u društvu telohranitelja, čekala ga je hladna, precizna sačekuša. Iz obližnje šume, koja je decenijama krila tajne, iznenada su se oglasili rafali. U roku od nekoliko sekundi, više metaka pogodilo je Bulića i njegovog pratioca. Jusa, čije je ime bilo sinonim za moć, kocku i uticaj u Železniku i šire, pao je mrtav na licu mesta. Njegov telohranitelj, Vladimir Nikolić, teško je ranjen, ali je preživeo. Napadači su se munjevito povukli u mrak šume, ostavljajući za sobom dim baruta, razbijena stakla i tišinu prekinutu samo sirenama Hitne pomoći.

Ovaj događaj nije bio samo još jedno ubistvo u nizu likvidacija koje su potresale Beograd devedesetih godina. Bulić nije bio samo još jedan kriminalac; bio je figura koja je godinama balansirala između podzemlja, privrede, sporta i navodne filantropije, postajući arhetipski predstavnik prepletenosti države i kriminala u postjugoslovenskoj tranziciji. Njegova smrt je otvorila Pandorinu kutiju pitanja: ko je stajao iza napada? Da li je u pitanju bila borba za teritoriju, neplaćeni dugovi, ili možda dublja sprega sa političkim centrima moći? Misterija oko ubistva Jusufa Bulića traje i danas, a njegov životni put ostaje svedočanstvo o vremenu koje je zauvek promenilo Srbiju.

Koreni i evropski kalup: Od Zemuna do svetskih metropola

Mladi Jusuf: Železnik kao ishodište

Jusuf Jusa Bulić rođen je 1952. godine u Železniku, radničkom naselju na periferiji Beograda. Njegovo odrastanje odvijalo se u ambijentu tadašnje socijalističke Jugoslavije, koja je, uprkos stabilnosti, imala svoje "tamne ulice" i marginalizovane pojedince. Jusa je bio jedan od onih koji su rano pokazali sklonosti ka alternativnom načinu života, van okvira rigidnog socijalističkog sistema. Iako se o njegovim ranim godinama u Železniku ne zna mnogo detalja, poznato je da se brzo upoznao sa svetom uličnog kriminala, sitnim krađama i tučama. Taj period, obeležen potragom za identitetom i brzim novcem, bio je uobičajen za mnoge mlade ljude iz radničkih naselja, koji su se osećali sputano u tadašnjoj Jugoslaviji. Mnogi su tada videli izlaz u inostranstvu, bilo kroz "gastarbajterstvo" ili kroz avanture u podzemlju zapadne Evrope.

Škola Ljube Zemunca i "tranzit"

Prekretnica u Jusinom životu dogodila se sedamdesetih godina, kada je, kao i mnogi mladi kriminalci iz Jugoslavije, odlučio da sreću potraži u inostranstvu. Nemačka, Austrija, Holandija – to su bile destinacije u koje su se slivale reke Jugoslovena, kako gastarbajtera, tako i onih sa kriminalnim namerama. Bulić se tada priključio klanu Ljubomira Magaša, poznatijeg kao Ljuba Zemunac, jednoj od najozloglašenijih figura u jugoslovenskom podzemlju u inostranstvu. Magaš je bio poznat po svojoj brutalnosti, ali i po određenom kodeksu, što je privlačilo mlade i ambiciozne kriminalce.

"Bulić je bio deo 'stare garde', generacije koja je pekla zanat u Frankfurtu, Beču, Amsterdamu. Tamo su naučili pravila igre, kako se organizuju pljačke, džeparenja, reketiranje. Nije to bio haos kao ovde devedesetih, tamo je postojala neka hijerarhija, neka pravila koja su se poštovala", svedočio je svojevremeno jedan bivši pripadnik podzemlja u intervjuu za "Reviju 92".

Učenje kod Ljube Zemunca podrazumevalo je usvajanje ne samo veština obijanja sefova i džeparenja, već i razumevanje strukture organizovanog kriminala, uspostavljanja kontakata i pregovaračkih veština. Bulić je u inostranstvu stekao izuzetno vredno iskustvo u organizaciji kockarskih poslova i obezbeđenju, što će mu kasnije služiti kao temelj za izgradnju sopstvene imperije. Ovaj period "emigracije" bio je ključan za Bulića, jer je upravo tada stekao znanja i mrežu kontakata koja će mu kasnije omogućiti da izgradi svoju imperiju u Beogradu. Takođe, sedamdesete i osamdesete godine su bile period kada su jugoslovenski kriminalci u inostranstvu počeli da uspostavljaju kontakte sa Službom državne bezbednosti (SDB), koja ih je, navodno, koristila za različite zadatke u zamenu za zaštitu i informacije. Koncept "državnih kriminalaca" tada je počeo da se formira, a Jusa Bulić je bio jedan od onih koji su se nalazili u tom kompleksnom međuprostoru. Mnogi su nagađali da je Bulić, kao i Ljuba Zemunac, imao svoje "veze" sa Službom, koje su mu kasnije omogućile nesmetan povratak i uspon u Jugoslaviji. Ove veze su, prema nekim izvorima, bile obostrano korisne: kriminalcima je pružana zaštita, dok je Služba dobijala pristup informacijama i resursima za operacije van granica države.

Povratak i uspon: Kockarska imperija u ratnom Beogradu

Vreme raspada i nove mogućnosti

Kraj osamdesetih i početak devedesetih godina 20. veka doneli su drastične promene u Jugoslaviji. Politička previranja, raspad države, ratovi na njenom tlu i ekonomske sankcije međunarodne zajednice stvorili su savršen vakuum za procvat organizovanog kriminala. U takvim uslovima, mnogi "povratnici" iz inostranstva, poput Jusufa Bulića, videli su jedinstvenu priliku za rapidan uspon. Bulić se vratio u Beograd, donoseći sa sobom ne samo novac i kontakte, već i specifično znanje o organizaciji kockarskih poslova, stečeno u razvijenijim evropskim zemljama. Njegovo iskustvo sa zapada, gde su kockarnice već decenijama funkcionisale kao profitabilni biznisi, dalo mu je prednost u odnosu na lokalne, neorganizovane kriminalne grupe.

Inflacija koja je razarala ekonomiju, crno tržište koje je postalo primarni izvor snabdevanja i siva ekonomija koja je cvetala, sve je to pogodovalo brzom gomilanju bogatstva za one koji su imali početni kapital i hrabrost da posluju na ivici zakona, ili potpuno van njega. Država, zauzeta ratnim sukobima i sopstvenim opstankom, nije imala kapaciteta da efikasno suzbije bujajući kriminal. U takvom okruženju, kockarnice su postale mnogo više od mesta za zabavu – postale su centri gde se obrtala ogromna količina gotovine, gde su se prale pare, sklapali poslovi i gde se okupljala nova elita, sastavljena od ratnih profitera, političara, biznismena i kriminalaca. Ove institucije su postale ključne za integraciju "novokomponovanih" bogataša u društveni život, nudeći im prostor za druženje i legitimaciju.

Klubovi, kazina i diskoteke: Centri moći

Jusuf Bulić je sa zavidnom energijom i organizacionim sposobnostima počeo da gradi svoju kockarsku imperiju. Njegovi objekti, poput kazina "Bulevar", "Fontana", "Lotos", a kasnije i "22" u Železniku, bili su vrhunski opremljeni po tadašnjim standardima, sa ruletima, slot mašinama i separeima za "visoke uloge". Ovi klubovi nisu bili samo puke kockarnice; bili su mesta susreta, socijalni epicentri gde su se preplitali svetovi. Tu su se donosile važne odluke, dogovarali poslovi, ali i kreirala slika o novoj beogradskoj eliti. Atmosfera u njima je bila specifična, kombinujući glamur sa napetom energijom moći i rizika.

Bulić je zapošljavao stotine ljudi – od krupijea i obezbeđenja, do menadžera i hostesa. Ova legitimna fasada njegovog poslovanja davala mu je određeni društveni kredibilitet i omogućavala mu da se kreće u krugovima koji su bili naizgled iznad zakona. Njegovi klubovi su postali magnet za javne ličnosti, sportiste, glumce i pevače, što je dodatno pojačavalo njegovu auru moći i uticaja. Poznate ličnosti su se rado pojavljivale u njegovim objektima, što je doprinosilo imidžu ekskluzivnosti i uspeha. Kontrola lanca snabdevanja, obezbeđenja i upravljanja ovim kompleksnim sistemom zahtevala je izuzetnu disciplinu i autoritet, što je Bulić, prema svedočenjima, posedovao. On je gradio sistem koji je funkcionisao besprekorno, oslanjajući se na lojalnost i strogu hijerarhiju.

Fudbalski klub Železnik: Maskiranje i moć

Jedan od najznačajnijih poteza Jusufa Bulića, koji je dodatno učvrstio njegovu poziciju i imidž, bilo je preuzimanje Fudbalskog kluba Železnik 1994. godine. Ulaganje u sportski klub u to vreme bio je čest način za pranje novca stečenog ilegalnim putem, ali i za sticananje društvenog ugleda i uticaja. FK Železnik, skromni lokalni klub, pod Bulićevom palicom doživeo je meteorski uspon. Ova investicija transformisala je klub, ali i Bulićevu javnu percepciju.

Jusa je masivno investirao u klub – izgradio je modernu tribinu, teren, objekte, doveo zvučna imena iz tadašnjeg jugoslovenskog fudbala, a klub je ubrzo postao ozbiljan konkurent u Prvoj ligi SR Jugoslavije. Finansijska injekcija koju je obezbedio Bulić omogućila je Železniku da privuče kvalitetne igrače i trenere, što je rezultiralo značajnim sportskim uspesima.

"Jusa je voleo fudbal. Ili je bar voleo moć koju mu fudbal donosi. Svi su ga u Železniku znali, cenili su ga. Pomagao je ljudima, kupovao stvari, popravljao puteve. Klub je bio njegov ponos, ali i njegov štit. Ko bi se usudio da napadne nekoga ko toliko ulaže u zajednicu?", priseća se jedan dugogodišnji navijač FK Železnik.

Klub je, pored sportskih rezultata, imao i ulogu u Bulićevoj širej strategiji. Omogućavao mu je kontakte sa sportskim funkcionerima, političarima, ali i sa navijačkim grupama koje su u to vreme sve više postajale logistička podrška kriminalnim klanovima. Kroz FK Železnik, Bulić je gradio sliku o sebi kao o lokalnom patriotu i dobrotvoru, koji brine o svojoj zajednici. Njegov "dobrotvorni" rad u Železniku, gde je pomagao lokalnom stanovništvu, finansirao akcije i bio "čovek od reči", stvorio mu je oreol "lokalnog dobrotvora", dodatno cementirajući njegovu poziciju nedodirljivog. On je postao svojevrsni vladar iz senke, čije se ime izgovaralo sa poštovanjem i strahopoštovanjem.

Prepletenost države i podzemlja: Jusa kao paradigma devedesetih

SDB, političari i "kontrola"

Devetesete godine u Srbiji predstavljaju period duboke sprege između državnih struktura, pre svega Službe državne bezbednosti (DB), i organizovanog kriminala. Jusuf Bulić bio je jedan od ključnih aktera u tom složenom sistemu, paradigmatski primer tzv. "državnog kriminalca". Brojna svedočenja, iako nikada zvanično potvrđena, ukazuju na Bulićeve veze sa DB-om. Navodi se da je redovno imao sastanke sa visokim funkcionerima Službe, da je pružao logističku podršku u određenim akcijama, te da je, zauzvrat, dobijao zaštitu od krivičnog gonjenja i nesmetano poslovanje. Ta sprega je omogućavala kriminalnim grupama da operišu sa relativnom nekažnjivošću, dok je država dobijala "ljude od poverenja" za osetljive zadatke.

"U to vreme, DB nije mogla bez nas, a mi nismo mogli bez DB-a. To je bila simbioza. Jusa je bio pametan, znao je kako da igra tu igru. Znali smo da su neki od nas pod prismotrom, ali i da su zaštićeni dok god rade po nekim nepisanim pravilima. Nismo imali pasoše, a prelazili smo granice. Nismo smeli da pucamo po gradu, ali smo mogli da otvaramo kockarnice", izjavio je neimenovani izvor, blizak beogradskom podzemlju, za istraživački tim.

Bulićeva uloga u obezbeđenju masovnih skupova, logistici za određene operacije ili pak "kontroli" određenih problematičnih grupa, bila je cena za mirno vođenje njegovih poslova. U periodu sankcija i ratova, kada je državi bila potrebna fleksibilnost i sposobnost da deluje izvan formalnih kanala, kriminalci poput Bulića su bili izuzetno korisni. Oni su obavljali "prljave poslove", prenosili informacije, obezbeđivali resurse ili neutralisali opozicione snage. Mnoge likvidacije iz tog perioda, poput one Gorana Vukovića "Majmuna" (ubijen 1994.), bliskog Jusi Buliću, ostavile su otvorena pitanja o umešanosti i prepletenosti različitih aktera, uključujući i Službu, u rešavanje "problematičnih" situacija unutar samog podzemlja. Bulić, kao čovek sa ogromnim iskustvom i uticajem, bio je cenjen, ali i opasan igrač u tom složenom sistemu. Njegova pozicija bila je izuzetno ranjiva, jer je u svakom trenutku mogao postati teret ili meta onih sa kojima je sarađivao.

Sukobi i rivalstva: Neizbežan deo igre

Iako je Jusa Bulić uživao visoku poziciju i zaštitu, konkurencija u kockarskom biznisu i borba za teritorije u Beogradu bili su brutalni. Beogradsko podzemlje devedesetih bilo je poprište krvavih sukoba između raznih grupa – Arkanove garde, "Zemunaca", "Voždovčana" i mnogih drugih. Bulić je, iako moćan, morao da se nosi sa ovim rivalitetima. Njegova reputacija "razumnog" kriminalca, koji je pokušavao da izbegne nepotrebno krvoproliće, često ga je stavljala u ulogu posrednika u "mirovnim" pregovorima između sukobljenih strana. Njegova diplomatska veština, uz podršku autoriteta koji je posedovao, često je sprečavala šire sukobe.

Ipak, nije uvek mogao da izbegne incidente. Pucnjave, upozorenja, pa čak i pokušaji atentata, bili su deo svakodnevice. Priča se da je pre atentata 1998. godine, Bulić bio meta najmanje dva neuspešna napada. Jedan od njih dogodio se, navodno, u Zvezdarskoj šumi, gde su napadači uspeli da mu postave "sačekušu", ali je Bulić, spletom okolnosti ili uz pomoć svojih veza, uspeo da izbegne smrt. Ovi događaji jasno su pokazivali da čak ni njegov ugled i veze nisu mogle garantovati potpunu sigurnost u tadašnjem divljem Beogradu. Konstantna pretnja i potreba za budnošću bili su integralni deo života u tom miljeu.

Za dodatniji uvid u arhivske spiskove i vesti iz tog perioda, kao i najnovije informacije iz prestoničke crne hronike, možete pogledati na našem preporučenom adresaru elektro servise u Beogradu.

Tragičan epilog: Zasada nepoznati nalogodavci

Rekonstrukcija ubistva (25. maj 1998.)

Ubistvo Jusufa Bulića 25. maja 1998. godine, kako je već pomenuto, dogodilo se ispred njegovog kafića "22" u Železniku. Bulić je te večeri bio u društvu svog telohranitelja, Vladimira Nikolića. Prema policijskim zapisnicima i svedočenjima, oko 22:45 časova, dok su izlazili iz objekta, iz neposredne blizine ih je napao nepoznati napadač, ili više njih, koji su se skrivali u mraku obližnjeg parka. Preciznost i brzina napada ukazivali su na profesionalce.

Napadači su koristili automatsko oružje, najverovatnije automatsku pušku kalibra 7,62 mm, sudeći po pronađenim čaurama i tipu rana. Jusa Bulić je pogođen sa više hitaca u glavu i grudi, usled čega je preminuo na licu mesta. Vladimir Nikolić je takođe pogođen i teško ranjen, ali je uspeo da preživi. Nakon pucnjave, napadači su pobegli automobilom koji je kasnije pronađen zapaljen na periferiji Beograda, što je bio uobičajen modus operandi za profesionalne likvidacije, čiji je cilj bio uništenje forenzičkih dokaza i zamešavanje tragova.

"Video sam samo bljesak i čuo rafale. Užas. Ljudi su vrištali, bežali. Onda sam video Jusino telo na zemlji. Znao sam da je kraj. Uvek sam se plašio da će se ovako završiti, u tom svetu se ne opstaje dugo", rekao je jedan očevidac za policiju, čije je svedočenje ostalo zabeleženo u arhivama. Drugi su naveli da je napad bio munjevit i da su napadači bili dobro koordinisani, što dodatno potvrđuje tezu o profesionalcima.

Ovo ubistvo se dogodilo u jeku ratova u Jugoslaviji i unutrašnjih previranja, kada je Beograd bio poprište sukoba između različitih kriminalnih grupa, ali i mesta gde su se obračunavali pojedinci koji su znali previše ili su smetali nekom moćnom. Jusa je bio na meti više puta pre toga, što je ukazivalo na to da je imao ozbiljne neprijatelje. Njegovo ubistvo je bilo jasno upozorenje svima u podzemlju da su pravila igre drastično promenjena i da više niko nije siguran.

Istraga i sudski procesi: Pitanja bez odgovora

Istraga o ubistvu Juse Bulića pokrenuta je odmah, ali se suočila sa preprekama karakterističnim za taj period. Policija je ubrzo uhapsila Aleksandra Cvetkovića zvanog "Aca Beli", Vladimira Borovčanina zvanog "Vlada Crnogorac" i Željka Šebeka, pod sumnjom da su direktni izvršioci ubistva. Prve informacije su ukazivale da bi slučaj mogao biti brzo rešen, ali se to nije desilo.

Sudski proces je bio dugotrajan i iscrpljujući, praćen brojnim obrtima. Glavni svedok tužilaštva, ranjeni telohranitelj Vladimir Nikolić, trebalo je da identifikuje napadače. Međutim, usled nedostatka konkretnih dokaza, kontroverznih svedočenja i nedostatka saradnje sa policijom, slučaj je ostao misteriozan. Optuženi su u jednom trenutku bili osuđeni na duge zatvorske kazne, ali je Apelacioni sud ukinuo presude, naloživši ponovno suđenje. Na kraju, sva trojica su oslobođena optužbi, mahom zbog nedostatka dokaza koji bi ih direktno povezali sa ubistvom. Pravosudni sistem u to vreme bio je podložan raznim pritiscima, što je otežavalo objektivno sprovođenje pravde.

Motivi i nalogodavci Bulićevog ubistva nikada nisu zvanično rasvetljeni. Spekulacije su bile brojne i obuhvatale su širok spektar mogućih počinilaca:

• Konkurencija u kockarskom biznisu: Bulićeva imperija je bila ogromna i sigurno je smetala drugim igračima na sceni koji su želeli deo kolača. Preuzimanje njegovih objekata nakon smrti svedoči o postojanju takvog interesa.
• Neplaćeni dugovi: U tom svetu, dugovi su se naplaćivali brutalno, a Jusa je, uprkos svom bogatstvu, sigurno imao i poverioce i dužnike.
• Uloga DB-a: Mnogi su sumnjali da je Bulić postao previše moćan, ili da je znao previše o aktivnostima Službe, te da je DB odlučila da ga eliminiše. U periodu nakon ubistva Arkanove garde i početkom 2000-ih, razotkriveni su brojni dokumenti koji su ukazivali na direktnu umešanost Službe u likvidacije nepodobnih, a Bulić se, prema nekim mišljenjima, mogao naći na listi za odstrel.
• Unutrašnji sukobi: Borba za prevlast unutar samog kriminalnog miljea, gde je Bulić bio jedan od "starijih" igrača, mogla je dovesti do njegove eliminacije od strane "mlađih" snaga koje su želele da preuzmu primat. Njegova smrt je omogućila uspon novih, brutalnijih klanova.

Bez obzira na brojne istrage i sudski proces, ubistvo Jusufa Bulića ostaje nerazjašnjeno do danas, simbolizujući nerešene zločine iz turbulentnih devedesetih i trajnu senku nad pravnim sistemom Srbije. Njegov slučaj ostaje jedan od niza misterija koje čekaju konačno razjašnjenje.

Legat i refleksije: Jusa Bulić kao simbol jedne ere

Društveni uticaj Jusufa Bulića, uprkos njegovoj kontroverznoj reputaciji, bio je nesumnjiv. Za mnoge u Železniku, bio je "kralj", "dobrotvor", sponzor, čovek koji je obezbeđivao posao i pomoć u teškim vremenima. Njegova figura je otelotvoravala paradoks devedesetih: on je bio istovremeno čovek iz podzemlja i neko ko je značajno doprinosio lokalnoj zajednici. Izgradnja stadiona FK Železnik, finansiranje lokalnih manifestacija, pa čak i direktna finansijska pomoć pojedincima, sve je to doprinosilo njegovoj popularnosti i stvaranju mita o "Železničkom kumu".

Njegov lik i delo kao ogledalo devedesetih: uspon kriminalaca u vakuumu moći. Bulićev životni put oslikava tragičnu sudbinu društva u kome su se urušile institucije, a moralne vrednosti devalvirale. U takvom okruženju, pojedinci sa sumnjivim biografijama mogli su da se transformišu u lokalne "heroje" i centre moći, jer su nudili ono što država nije mogla – sigurnost, prosperitet i osećaj pripadnosti. Kontrast između njegove "dobrote" i brutalnosti okoline, kao i načina na koji je stekao bogatstvo, predstavlja ključnu dilemu za razumevanje tog doba. Njegova smrt, kao i mnogih drugih "žestokih momaka", bila je neizbežan epilog u svetu bez pravila, gde je nasilje bilo dominantna valuta.

Posthumni uticaj na FK Železnik i lokalnu zajednicu bio je značajan. Klub je nastavio da funkcioniše neko vreme, ali nikada više nije dosegao nivo uspeha i finansijske stabilnosti koju je imao pod Bulićevim vođstvom. Sa njegovom smrću, nestala je i ključna figura koja je obezbeđivala resurse i stabilnost. Lokalna zajednica je izgubila svog "dobrotvora", a vakuum koji je nastao posle njegove smrti dugo se osećao.

Analiza fenomena "poslednjih heroja asfalta" i njihove transformacije pokazuje da je Bulić bio jedan od poslednjih predstavnika "stare škole" kriminala, onih koji su prošli "zanat" u inostranstvu i pokušali da uspostave određeni red i sistem u haosu devedesetih. Njegova likvidacija, kao i ubistva drugih, signalizirala je prelazak na brutalniji i manje prefinjen oblik kriminala, koji će kulminirati pojavom "Zemunskog klana" i brojnim otmicama i reketiranjima početkom 2000-ih. Jusa Bulić ostaje tako simbol jedne složene i tragične ere, čiji odjeci i danas oblikuju srpsko društvo. Njegov nerazjašnjeni kraj svedoči o dubokim i često nevidljivim vezama između moći, politike i kriminala, koje su karakterisale devedesete godine prošlog veka.