KLJUČNE TAČKE OPTUŽNICE / PROFILA
- Mihajlo Divac je bio simbol prelaza sa klasičnog beogradskog bokserskog asfalta u brutalne vode organizovanog kriminala tokom ratnih devedesetih.
- Kao vođa novobeogradskog klana, kontrolisao je novobeogradske blokove oslanjajući se na apsolutno odsustvo straha i odbijanje bilo kakvog kompromisa sa suparnicima.
- Njegova pogibija 12. februara 1995. godine ispred hotela Putnik označila je kraj prve generacije novobeogradskih momaka i otvorila prostor za još surovije sukobe.
Uvod: Rođenje novobeogradskog mita o neustrašivosti
Novi Beograd je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka od socijalističke spavaonice i simbola urbanističkog progresa prerastao u specifičan društveni mikrokosmos. Među nepreglednim nizovima sivih betonskih višespratnica, u senci blokova 45, 61, 62, 63 i 64, stasavala je generacija mladića koja je fizičku snagu, drskost i solidarnost lokalne zajednice pretvorila u jedini zakon koji su priznavali. Među njima, po svom držanju, fizičkoj konstituciji i apsolutnom preziru prema smrti, ubrzo se izdvojio Mihajlo Divac.
Za razliku od mnogih likova sa beogradskog asfalta koji su svoju moć crpeli iz zaleđine državne bezbednosti ili logistike bogatih roditelja, Divac je bio autentični proizvod novobeogradskog asfalta i sportskih sala. Njegov životni put, od talentovanog boksera do lidera jednog od najuticajnijih i najopasnijih klanova u Beogradu, oslikava dramatičnu transformaciju jugoslovenskog društva koje je iz faze stabilnosti skliznulo u ponor rata, hiperinflacije, bezakonja i opšteg moralnog kolapsa.
Bokserski ring kao polazište: BK Radnički i gvozdena disciplina
Mihajlo Divac je rođen 1967. godine, u periodu kada je boks u Jugoslaviji bio jedan od najpopularnijih sportova, a bokserski šampioni tretirani kao nacionalni heroji. Kao dečak iz novobeogradskih blokova, rano je počeo da trenira boks, pronalazeći u tom brutalnom, ali visoko disciplinovanom sportu izduvni ventil za svoj neukrotivi temperament.
[Bokserski klub Radnički] ---> [Fizička i mentalna disciplina]
|v
[Ratište u Slavoniji] ----> [Gubitak straha i militarizacija]
|v
[Novobeogradski klan] ------> [Apsolutna kontrola teritorije]Njegov talenat i neverovatna fizička snaga brzo su ga odveli u bokserski klub Radnički sa Crvenog krsta. BK Radnički je u to vreme bio poznat kao rasadnik ne samo vrhunskih sportista već i momaka sa izuzetno čvrstim karakterom. Treneri koji su radili sa Divcem opisivali su ga kao borca sa neverovatnim srcem – onoga koji nije previše mario za tehničku perfekciju, već je protivnike lomio konstantnim pritiskom, udarcima i sposobnošću da primi neverovatne batine bez pokazivanja i najmanjeg znaka slabosti.
U ringu je naučio lekciju koja će postati osnovna filozofija njegovog kasnijeg delovanja na ulici: nikada se ne povlačiti i nikada ne pokazivati bol. Ta bokserska disciplina i navika na fizički bol načinile su od njega protivnika kojeg je bilo gotovo nemoguće zastrašiti. Međutim, kako su se osamdesete bližile kraju, ekonomska kriza je pogodila i sport, a bokserske sale su postale regrutni centri za momke koji su shvatili da se pesnice na ulici mogu naplatiti daleko bolje nego na sportskim borilištima.
Ratište i povratak: Kako je rat u Slavoniji oblikovao profil ratnika sa asfalta
Početak devedesetih godina i raspad SFR Jugoslavije doneli su novu dimenziju nasilja na beogradske ulice. Mnogi žestoki momci su, svesno ili pod pritiskom mobilizacije, zamenili beogradske trotoare rovovima u Slavoniji, Baranji i Bosni i Hercegovini. Mihajlo Divac je bio među onima koji su proveli značajan period na ratištu, pre svega u istočnoj Slavoniji tokom najžešćih sukoba krajem 1991. godine.
"Na ratištu se ne uči samo kako da preživiš, već i kako da izgubiš svaku vrstu kočnice i straha od smrti. Kada jednom vidiš šta artiljerijska granata ili metak urade ljudskom telu, ulični sukobi u kojima se potežu pištolji prestaju da budu bauk. Za Divca je rat bio mesto gde je njegov urođeni nedostatak straha dobio finalni oblik."
– Iz svedočenja penzionisanog inspektora Trećeg odeljenja beogradske policije za list "Revija 92"
Povratak sa ratišta za Divca i njegovu grupu značio je samo jedno – prenošenje ratnog arsenala i vojnog mentaliteta na ulice Beograda. Sa sobom su doneli automatsko oružje, bombe, ali i potpunu ravnodušnost prema zakonu i ljudskom životu. U tom periodu, Novi Beograd postaje njihova neprikosnovena teritorija. Divac se pozicionira kao neformalni vođa novobeogradskog klana, grupe koja je kontrolisala rečne splavove, lokale, ali i poslovne prostore koji su u vreme sankcija i hiperinflacije donosili ogroman profit kroz šverc, reket i obezbeđivanje objekata.
Novi Beograd kao feud: Sukobi, teritorija i klanovi
Novi Beograd je tokom devedesetih bio podeljen na nekoliko neformalnih sfera uticaja, ali je Divčeva grupa imala dominantnu ulogu u blokovima. Glavno sedište klana bili su blokovi 45 i 63, gde su ovi momci imali apsolutnu kontrolu nad svakodnevnim životom. Policijski izveštaji iz tog vremena beleže da je policija retko zalazila u dubinu blokova bez ozbiljnog pojačanja, jer su lokalne patrole često bile razoružavane ili grubo proterivane od strane Divčevih saradnika.
Divac je funkcionisao po principu vojničke hijerarhije i izrazite lokalpatriotske solidarnosti. Nije dozvoljavao drugim beogradskim klanovima, poput voždovačkog ili zvezdarskog, da šire poslove na levoj obali Save. Svaki pokušaj infiltracije sa desne obale reke završavao se brutalnim obračunima na mostovima ili u novobeogradskim kafićima.
Podaci o delovanju i istragama koje su se vodile protiv pripadnika različitih grupa u prestonici tokom devedesetih godina detaljno su rekonstruisani kroz policijske zapisnike i medijske arhive tog vremena, a ukoliko želite da saznate više o savremenom kontekstu bezbednosti u prestonici, možete pogledati najnovije vesti iz crne hronike i policijske izveštaje koji osvetljavaju slične slučajeve i daju dublji uvid u dinamiku kriminalnih obračuna.
Hronologija ključnih sukoba i bezbednosni dosije
U nastavku je prikazana rekonstrukcija najznačajnijih događaja, sukoba i ranjavanja koji su obeležili život i kriminalnu karijeru Mihajla Divca pre njegove fatalne likvidacije 1995. godine.
| Datum / Period | Lokacija sukoba | Akteri i suprotstavljene strane | Epilog i posledice po aktere |
| :--- | :--- | :--- | :--- |
| **Kraj 1991. – 1992.** | Istočna Slavonija | Mihajlo Divac i dobrovoljci | Sticanje ratnog iskustva, pristup vojnom naoružanju i formiranje jezgra grupe. |
| **Sredina 1993.** | Restoran u Novom Beogradu | Divac i konkurentska grupa iz Zemuna | Divac biva ranjen u noge i donji deo leđa. Odbija saradnju sa policijom i samostalno sprovodi istragu. |
| **Početak 1994.** | Kafić u Bloku 45 | Novobeogradska grupa i lokalni dileri | Sukob oko kontrole ulične prodaje deviza i benzina. Divac fizički disciplinuje suparnike. |
| **Kasna jesen 1994.** | Centar Beograda | Divac i pripadnici obezbeđenja beogradskog kluba | Oružani sukob niskog intenziteta; Divac preživljava bez povreda, ali tenzije u gradu dostižu vrhunac. |
| **12. februar 1995.** | Hotel "Putnik", Novi Beograd | Mihajlo Divac, Radovan Radusinović i Milorad Maunaga | Divac biva smrtno ranjen u leđa nakon što je prethodno pucao i ranio Radusinovića i Maunagu. |Zakon ulice i "Vidimo se u čitulji": Filozofija bezuslovnog prkosa
Mihajlo Divac je široj javnosti postao poznat po svom učešću u kultnom dokumentarnom filmu "Vidimo se u čitulji" autora Janka Baljka i Vojislava Tufegdžića. Njegov segment u ovom filmu ostao je upamćen kao jedan od najupečatljivijih prikaza psihologije beogradskih kriminalaca iz tog perioda.
U filmu, Divac hladnokrvno, sa ožiljcima na licu i telu, objašnjava filozofiju preživljavanja na asfaltu. Za razliku od drugih koji su pokušavali da opravdaju svoje postupke nekom vrstom višeg cilja ili patriotizma, Divac je bio brutalno iskren:
"Ja se nikada nikome ne sklanjam sa puta. Ako neko krene na mene, on mora da zna da ja neću stati. Ljudi pucaju u mene jer se plaše. Oni znaju da ako pucaju i promaše, ili me samo rane, ja neću zaboraviti. Ja ću doći po njih. Zato pucaju da ubiju, jer im je to jedina šansa da prežive."
Ove reči nisu bile puka ulična hvalisavost. Divac je preživeo nekoliko teških ranjavanja, od kojih mu je jedno ostavilo trajne posledice na hod – metak mu je prošao kroz kičmeni stub, ali je on i nakon teške operacije i dugotrajnog oporavka uspeo da prohoda i vrati se u punu fizičku formu. Odbijao je da nosi pancirni prsluk, smatrajući da je to znak kukavičluka koji šalje poruku slabosti njegovim protivnicima.
[Ulični prkos: Bez pancira i povlačenja]
|
+--------------------+--------------------+
| |v v
[Psihološki efekat na protivnike] [Povećana ranjivost u zasedama](Strah i povlačenje suparnika) (Fatalni ishod ispred hotela Putnik)
Njegov stav prema zakonu i državi bio je podjednako radikalan. Preziraо je policijske inspektore, nikada nije davao izjave nakon ranjavanja i pridržavao se gvozdenog zakona ćutanja (*omerta*). Za njega je rešavanje konflikata bilo isključivo stvar lične časti i snage unutar grupe kojoj je pripadao.
---
## Fatalna noć u hotelu "Putnik": Rekonstrukcija ubistva
Ubistvo Mihajla Divca dogodilo se u noći između 11. i 12. februara 1995. godine ispred hotela "Putnik" na Novom Beogradu. Ovaj događaj je do detalja analiziran u policijskim krugovima jer je pokazao kako banalna prepirka u atmosferi opšte paranoje i naoružanosti može u sekundi prerasti u tragediju.
### Sukob unutar hotela
Te večeri, Divac je boravio u prepunoj diskoteci hotela "Putnik". Atmosfera je bila napeta, s obzirom na to da su se u objektu nalazile različite grupe mladića sa debelim kriminalnim dosijeima. Tokom boravka u holu hotela, Divac je primetio **Radovana Radusinovića** (tadašnjeg boksera) i **Milorada Maunagu**, koji su stajali u društvu nekoliko devojaka.
Prema policijskom zapisniku, Divac je prišao stolu za kojim su sedeli i uputio im pitanje koje je u tom vremenu predstavljalo klasičan uvod u fizički obračun:
> "Šta me gledate?"
Nakon kratke verbalne rasprave i tenzije koja je pretila da eksplodira usred hola hotela, Divac je izašao ispred objekta, ali se ubrzo vratio sa namerom da raščisti situaciju. Sukob se preselio na sam izlaz iz hotela "Putnik".
### Pucnjava na stepeništu
Divac, koji je bio naoružan pištoljem, prvi je potegao oružje i ispalio nekoliko hitaca u pravcu Radusinovića i Maunage. Radusinović je pogođen sa nekoliko metaka, dok je Maunaga takođe zadobio teške telesne povrede i pao na tlo. Uveren da je završio posao i da su obojica neutralisani, Divac se okrenuo i brzim korakom krenuo niz stepenice hotela ka svom automobilu koji je bio parkiran u neposrednoj blizini.
### Smrtonosni hitac u leđa
Međutim, iako teško ranjen i u stanju šoka, Milorad Maunaga je uspeo da zadrži svest. Dok je ležao na tlu ispred staklenog portala hotela, izvukao je svoj pištolj i naciljao u pravcu Divca koji mu je u tom trenutku bio okrenut leđima.
Maunaga je opalio. Metak je pogodio Divca u leđa, prošao kroz vitalne organe i presekao srčanu aortu. Mihajlo Divac je napravio još nekoliko koraka, srušio se na beogradski asfalt i preminuo pre nego što je ekipa hitne pomoći stigla na lice mesta. Imao je samo 28 godina.
---
## Službe bezbednosti, država i podzemlje: Uloga u širem sistemu
Smrt Mihajla Divca ogolila je složenu mrežu odnosa između kriminalnih krugova, policije i Resora državne bezbednosti (RDB). Iako Divac nije bio tipičan "državni projekat" poput nekih drugih likova koji su obavljali likvidacije u inostranstvu za račun savezne tajne službe, on je i te kako bio deo sistema koji je država svesno tolerisala.
Kanalisanje energije gnevnih i fizički jakih mladića ka ratištu bilo je u obostranom interesu: država je dobijala visoko motivisane borce za prve borbene linije, dok su ti isti momci zauzvrat dobijali prećutnu dozvolu da po povratku u Beograd rade "šta god žele", bez straha od ozbiljnijeg krivičnog gonjenja. Divčev dosije u policiji bio je pun prijava za iznude, nanošenje teških telesnih povreda, neovlašćeno nošenje oružja i učešće u pucnjavama, ali nijedan od tih procesa nikada nije dobio adekvatan sudski epilog sa dugogodišnjom robijom.
Ova prepletenost omogućila je novobeogradskom klanu da stvori paralelni sistem vlasti u blokovima. Oni su rešavali lokalne sporove, kontrolisali ko može da otvori lokal ili trafiku, i vršili funkciju "neformalne policije" koja je bila znatno efikasnija i surovija od zvaničnih državnih organa. Smrću Divca, ovaj sistem je počeo da puca po šavovima, otvarajući vrata za dolazak nove, znatno bezobzirnije generacije kriminalaca.
---
## Nasleđe i kraj jedne ere na Novom Beogradu
Sahrana Mihajla Divca na Bežanijskom groblju bila je jedan od najvećih skupova prestoničkog podzemlja tog vremena. Na stotine momaka u crnim kožnim jaknama i sportskoj opremi ispratilo je vođu novobeogradskog klana, što je bio jasan pokazatelj njegovog uticaja i poštovanja koje je uživao među vršnjacima.
[Smrt Mihajla Divca (1995)]
v v[Gubitak kodeksa i discipline] [Uspon novih, surovijih klanova]
(Pojava jeftinih narkotika) (Ekspanzija trgovine heroinom)Njegovom smrću završen je period u kojem je na Novom Beogradu donekle postojao kakav-takav ulični kodeks zasnovan na bokserskoj etici i ličnoj hrabrosti. Nakon 1995. godine, prestoničkim ulicama počinje da dominira heroin, a mlađe generacije, koje su Divca videle kao idola, odbacile su bokserske rukavice i sportski trening. Umesto fer-pleja i uličnih tuča pesnicama, primat preuzimaju zasede iz jurećih automobila, postavljanje eksploziva pod vozila i likvidacije bez ikakvog prethodnog upozorenja ili razgovora.
Mihajlo Divac je ostao upamćen kao arhetip novobeogradskog don-kihota bez straha, čoveka koji je svesno izabrao put nasilja i destrukcije, verujući da je njegova lična hrabrost jača od olova. Na kraju, njegova sopstvena filozofija došla je po naplatu – ubio ga je čovek u kojeg je prethodno pucao, potvrđujući surovu istinu da na beogradskom asfaltu devedesetih niko, pa ni oni najhrabriji, nije mogao da preživi sopstvenu legendu.
ČESTA PITANJA I ODGOVORI
Ko je zapravo bio Mihajlo Divac i kako je stekao reputaciju u podzemlju?
Mihajlo Divac je bio uspešan bokser bokserskog kluba Radnički sa Crvenog krsta, koji je početkom devedesetih postao vođa novobeogradskog kriminalnog klana. Reputaciju je izgradio na bokserskom ringu, a potom na ratištima u Slavoniji i ulicama Novog Beograda. Bio je poznat po tome što nikada nije nosio pancir i što se nikome, bez obzira na brojnost ili naoružanje protivnika, nije povlačio sa puta.
Kakva je bila veza Mihajla Divca sa tadašnjim državnim strukturama i ratištem?
Kao i mnogi žestoki momci tog vremena, Divac je bio mobilisan i proveo je značajno vreme na ratištu u Slavoniji krajem 1991. i tokom 1992. godine. Iako nije bio klasičan saradnik Resora državne bezbednosti na način na koji su to bili pojedini drugi lideri podzemlja, njegove veze sa vojnim i paravojnim strukturama omogućile su mu pristup velikim količinama naoružanja koje je potom doneto na ulice Beograda.
Kako je izgledala fatalna pucnjava ispred hotela Putnik u kojoj je Divac izgubio život?
U noći 12. februara 1995. godine, Divac se u hotelu Putnik sukobio sa Radovanom Radusinovićem i Miloradom Maunagom zbog banalne prepirke i 'mrkog pogleda'. Nakon što je ranio obojicu u pravcu izlaza iz hotela, Divac se okrenuo i krenuo ka kolima. Maunaga je, iako teško ranjen, uspeo da opali hitac koji je pogodio Divca u leđa, prošao kroz srce i usmrtio ga na licu mesta.
Kako je ubistvo Mihajla Divca promenilo mapu beogradskog podzemlja?
Smrt Mihajla Divca ostavila je vakuum u vođstvu nad Novim Beogradom, koji je do tada bio prepoznatljiv po čvrstoj teritorijalnoj podeli i dominaciji Divčeve grupe iz blokova. Nakon njegove likvidacije, započeo je proces disperzije moći, što je omogućilo uspon mlađih, znatno bezobzirnijih grupa i klanova koji su se bavili isključivo trgovinom narkoticima i likvidacijama bez ikakvog uličnog kodeksa.