Mihalj Kertes Bracika: Blagajnik države, carina i logistika podzemlja

Uspon poverenika: Od bačkopalanačke birokratije do beogradskog vrha

Mihalj Kertes, u javnosti poznat pod nadimkom Bracika, predstavljao je paradigmatičnu figuru političkog i privrednog poretka SR Jugoslavije tokom poslednje decenije dvadesetog veka. Njegov politički uspon nije bio rezultat ideološkog teoretisanja, već apsolutne operativne lojalnosti Slobodanu Miloševiću i spremnosti da obavi poslove od kojih su zvanične državne institucije prale ruke.

Rođen u Bačkoj Palanci u mađarskoj porodici, Kertes je karijeru započeo kao lokalni partijski aktivista i referent. Preokret u njegovom životu nastupa krajem osamdesetih godina, tokom takozvane "Jogurt revolucije" (Antibirokratske revolucije) 1988. telesno i retorički predvodeći masu koja je srušila vojvođansko autonomno rukovodstvo. Njegova čuvena rečenica, izgovorena pred hiljadama demonstranata:

"Ako se vi Srbi plašite Mađara, ja se ne plašim Mađara i tvrdim da je Srbija jedna, jedinstvena i da u njoj moramo živeti zajedno!"

lansirala ga je direktno u najuži krug saradnika Slobodana Miloševića. Kertes je shvatio da je lojalnost srpskom nacionalnom projektu, uprkos sopstvenom etničkom poreklu, najsigurnija karta za ulazak u visoku politiku.

Nakon kraćeg perioda u Predsedništvu Srbije i Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova, gde je obavljao osetljive zadatke na terenu, Kertes 1994. godine biva postavljen na mesto direktora Savezne uprave carina (SUC). To mesto će se pokazati kao najznačajnija poluga ekonomske i bezbednosne moći u sankcijama pritisnutoj SR Jugoslaviji.

Savezna uprava carina kao paralelni trezor

Uvođenjem sankcija Saveta bezbednosti UN prema SR Jugoslaviji u maju 1992. godine, zvanični platni promet sa inostranstvom je praktično presečen. Država je ostala bez legalnih deviznih prihoda, a potrebe za uvozom nafte, lekova, ali i naoružanja za potrebe srpskih snaga u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, rasle su iz dana u dan.

U takvim okolnostima, Mihalj Kertes dobija zadatak da od Savezne uprave carina napravi nezavisni izvor gotovog novca. Carina više nije funkcionisala kao fiskalni organ koji puni savezni budžet prema zakonima, već kao primarna menjačnica i sef režima. Svaki granični prelaz, od Batrovaca na zapadu, preko Kelebije i Horgoša na severu, do Gradine i Đeneral Jankovića na jugu i istoku, postao je punkt na kome se carinska dažbina naplaćivala isključivo u gotovini – uglavnom u nemačkim markama (DEM).

Mehanizam prikupljanja i raspodele deviza

Novac prikupljen na graničnim prelazima nije išao na račune Narodne banke Jugoslavije. Umesto toga, pod direktnim nadzorom Kertesa, džakovi puni deviza svakodnevno su transportovani u sedište Uprave carina u Beogradu, a odatle dalje distribuirani prema prioritetima koje je određivao sam državni vrh.

1. Isplate penzija i plata u kešu: Tokom hiperinflacije 1993. i kasnijih godina stabilizacije, delovi penzionog fonda i plata u javnom sektoru isplaćivani su direktno iz carinskih vreća kako bi se kupio socijalni mir.
2. Finansiranje Državne bezbednosti: Resor državne bezbednosti (RDB), pod vodstvom Jovice Stanišića, a kasnije Radomira Markovića, dobijao je milionske iznose u kešu za operativne troškove, isplate plata pripadnicima Jedinice za specijalne operacije (JSO), nabavku tehnike za prisluškivanje i specijalnog naoružanja.
3. Privilegovana preduzeća: Sredstva sa carine dodeljivana su preduzećima bliskim vladajućoj porodici i Socijalističkoj partiji Srbije (SPS) i Jugoslovenskoj levici (JUL) za nabavku deficitarnih sirovina na crnom tržištu.

Prema kasnijim iskazima svedoka saradnika i samog Kertesa pred istražnim organima, novac je deljen bez pisanih priznanica, na osnovu ceduljica sa potpisom ili usmenog naređenja. Ako se elektro servise u Beogradu koji se bave retrospektivom tog perioda, jasno je da je ovakav sistem finansiranja omogućio potpunu suspenziju pravne države i formiranje paralelnog sistema moći u kom su se granice između policije, politike i kriminala potpuno izbrisale.

"Zvao bi me predsednik Milošević i rekao: 'Bracika, hitno je potrebno pet miliona maraka za EPS' ili 'Treba obezbediti devize za lekove'. Ja bih spakovao novac u tašne i odneo gde treba. Nikada ništa nisam uzeo za sebe, sve je išlo za državu", branio se Kertes tokom kasnijih suđenja, pokušavajući da se predstavi kao puki izvršilac patriotskih naređenja.

Logistika državnog šverca: Cigarete i nafta

Pod pokroviteljstvom Mihalja Kertesa, Savezna uprava carina razvila je sofisticiran sistem propuštanja švercovanih konvoja sa cigaretama i naftom. Ovi poslovi nisu rađeni u tajnosti od države; država je bila njihov glavni organizator i kontrolor.

Švercerski kanali i "fiktivni tranzit"

Glavni mehanizam šverca cigareta bio je takozvani fiktivni tranzit. Šleperi natovareni cigaretama iz fabrika u Grčkoj ili Bugarskoj ulazili bi u SR Jugoslaviju. Na ulaznom graničnom prelazu dobijali bi dokumentaciju koja potvrđuje da roba samo prolazi kroz našu teritoriju na putu ka krajnjem odredištu u Mađarskoj, Rumuniji ili Bosni i Hercegovini.

Međutim, konvoj bi se pod pratnjom policije ili pripadnika Državne bezbednosti sklanjao u privatne magacine širom Srbije. Tamo bi se cigarete istovarale i puštale u ilegalnu uličnu prodaju širom zemlje, dok su papiri fiktivno overavani na izlaznim graničnim prelazima kao da je roba napustila zemlju. Na taj način država je izbegavala plaćanje akciza i poreza, a profit od prodaje delio se između privatnih organizatora šverca, fondova DB-a i Kertesove lične crne blagajne.

Glavne švercerske grupe pod patronatom carine

Kertes je lično određivao ko može da uvozi akciznu robu bez plaćanja dadžbina. Među najpoznatijim grupama koje su imale "zeleno svetlo" na graničnim prelazima bile su:

• Grupa Radovana Stojičića Badže: Tadašnji zamenik ministra policije i komandant Teritorijalne odbrane Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema koristio je resurse policije i carine za uvoz ogromnih količina cigareta.
• Grupa Marka Miloševića: Sin predsednika države kontrolisao je uvoz preko firme "Tref" i drugih paravan kompanija. Carina je njihovu robu tretirala kao humanitarnu pomoć ili fiktivni tranzit.
• Grupa Vanje Bokana: Jedan od pionira šverca cigareta na Balkanu, koji je imao direktnu prohodnost na svim prelazima zahvaljujući bliskim vezama sa Kertesom i strukturama Državne bezbednosti.

"Kiparska veza": Kako su džakovi sa novcem napuštali zemlju

Jedan od najsloženijih segmenata Kertesovog delovanja bio je transfer gotovog novca iz Srbije na Kipar. Pošto SRJ nije mogla da vrši legalne bankarske transakcije, keš sakupljen na carini morao je fizički biti iznet iz zemlje.

Proces je tekao po strogo utvrđenom protokolu:

• Sakupljanje: Devize iz svih carinarnica u Srbiji i Crnoj Gori slivaju se u Beograd, gde se broje i pakuju u plastične džakove i metalne kofere.
• Skladištenje i priprema: Novac se prebacuje u prostorije Beogradske banke, gde Borka Vučić, Miloševićeva ključna finansijerka, preuzima kontrolu nad raspodelom.
• Transport: Specijalnim letovima državne avio-kompanije JAT, novac se transportuje u Larnaku na Kipru. Osobe koje su nosile novac imale su diplomatske pasoše i statuse "kurira", što ih je oslobađalo pregleda na aerodromima.
• Polaganje na račune: Na Kipru su čekali agenti i bankari koji su milionske iznose u nemačkim markama polagali na račune ofšor kompanija kao što su Antexol Trade Ltd, Brownstone, Verikon i druge.

Ovaj novac je kasnije korišćen za plaćanje energenata, kupovinu naoružanja preko međunarodnih švercera oružjem, ali i za lično bogaćenje pripadnika vladajuće elite. Istraga pokrenuta nakon 2000. godine utvrdila je da je na ovaj način iz zemlje izneto nekoliko stotina miliona nemačkih maraka, a ključna karika u lancu koja je omogućila nesmetan prelazak novca preko domaće granice bio je upravo Mihalj Kertes.

Logistička podrška podzemlju i paravojnim formacijama

Pored finansijske uloge, Kertesova Savezna uprava carina bila je i logistički centar za operacije koje su se nalazile na samoj ivici zakona ili duboko u zoni kriminala. Carina je raspolagala ogromnim fondom zaplenjene robe – od luksuznih automobila, preko tehničke robe, do garderobe i nafte.

Kertes je imao diskreciono pravo da zaplenjenu robu dodeljuje državnim organima, ali i pojedincima. Tako su luksuzni zaplenjeni automobili (često ukradeni u zapadnoj Evropi pa oduzeti na našoj granici) dodeljivani:

• Pripadnicima JSO i DB-a: Milorad Ulemek Legija i njegovi oficiri vozili su džipove i limuzine koje im je Kertes dodelio direktno sa carinskog skladišta.
• Lokalnim političarima i partijskim poslušnicima: Vozni parkovi opština kojima je upravljao SPS obnovljeni su zaplenjenim vozilima.
• Saradnicima podzemlja: Kriminalci lojalni Državnoj bezbednosti dobijali su na korišćenje vozila sa carinskim tablicama, što ih je činilo imunim na provere regularne policije na putevima.

Jedan od najmračnijih detalja iz ovog domena jeste obezbeđivanje teretnog kamiona marke "FAP" koji je iskorišćen za insceniranu saobraćajnu nesreću na Ibarskoj magistrali 3. oktobra 1999. godine, kada su poginula četiri člana Srpskog pokreta obnove. Kamion je prethodno bio zaplenjen na carini, a Kertes ga je, kršeći proceduru, bez ikakvog papirnog traga predao Resoru državne bezbednosti, odnosno njihovoj jedinici JSO koja je izvršila atentat.

Peti oktobar i pad imperije od kartona

Kada su se 5. oktobra 2000. godine stotine hiljada građana okupile ispred Savezne skupštine u Beogradu, zgrada Savezne uprave carina u ulici Narodnih heroja na Novom Beogradu bila je jedna od prvih meta. Demonstranti su znali da se tamo nalazi samo srce finansijskog sistema Miloševićevog režima.

Kertes je tog dana shvatio da je sistem doživeo kolaps. Za razliku od nekih drugih visokih funkcionera koji su pokušali da pruže otpor ili pobegnu iz zemlje, Kertes se predao novim vlastima relativno brzo. U zgradi Uprave carina pronađena je ogromna količina dokumentacije koja je delimično bila uništena u rezačima papira, ali su preostali spisi bili dovoljni da se rekonstruiše šema pljačke epskih razmera.

Sudski procesi bez pravog epiloga

Nakon promena, Mihalj Kertes je uhapšen i protiv njega je pokrenuto više od deset krivičnih postupaka. Javnost je očekivala dugogodišnje zatvorske kazne i potpuno razotkrivanje tajni devedesetih. Međutim, pravosudni sistem Srbije pokazao se neefikasnim, a mnogi procesi su opstruirani ili su trajali predugo.

1. Slučaj "Kipar": Optužnica koja je Kertesa teretila da je izneo više od 100 miliona maraka na Kipar završila se tako što je Apelacioni sud 2014. godine doneo presudu kojom se optužba odbija zbog zastarelosti krivičnog gonjenja. Ovo je izazvalo ogroman gnev u javnosti i ostalo upisano kao jedan od najvećih neuspeha post-petooktobarskog pravosuđa.
2. Slučaj "Ibarska magistrala": Kertes je bio optužen za pomaganje izvršiocima ubistva jer im je obezbedio kamion. Nakon dugog procesa i nekoliko ukinutih presuda, na kraju je pravosnažno oslobođen optužbi, pošto sud nije našao čvrste dokaze da je on znao za šta će kamion tačno biti upotrebljen.
3. Šverc cigareta: U nekoliko odvojenih procesa za učešće u švercerskim grupama (poput one sa Sinišom Stojičićem), Kertes je osuđivan na višegodišnje kazne zatvora, ali su te presude u žalbenim postupcima smanjivane ili preinačivane u uslovne kazne.

Mihalj Kertes je svoje poslednje godine proveo van dometa javnosti, povučen u rodnoj Bačkoj Palanci. Preminuo je 29. decembra 2022. godine. Sa njim je u grob otišao i najveći deo tajni o tome gde su završili džakovi novca izneseni iz Srbije tokom najtežih godina njene moderne istorije, ostavljajući iza sebe priču o vremenu kada je država svesno postala logistika sopstvenom podzemlju.