Milan Radonjić: Šef beogradskog RDB-a i tajne političkih likvidacija

Uspon i postavljenje: Proleće 1999. godine i reorganizacija tajne policije

U osvit NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, u bezbednosnom aparatu države odigravala se tiha, ali radikalna čistka. Dotadašnji načelnik Beogradskog centra Resora državne bezbednosti (CRDB), Zoran Mangotić, smenjen je u atmosferi rasta unutrašnjeg pritiska i paranoje režima Slobodana Miloševića. Na njegovo mesto, odlukom načelnika RDB-a Radomira Markovića, 4. aprila 1999. godine postavljen je Milan Radonjić.

Ova kadrovska promena nije bila rutinska. Beogradski centar bio je najveća i najmoćnija operativna poluga unutar službe, kontrolišući prestonicu u kojoj se koncentrisala celokupna politička opozicija, nezavisni mediji i diplomatska predstavništva. Radonjić, koji je do tada važio za proverenog i beskompromisnog kadra, preuzeo je kontrolu nad centrom u trenutku kada je država suspendovala ustavna prava pod izgovorom ratnog stanja.

"Postavljenje Radonjića na čelo beogradskog centra imalo je samo jedan cilj – potpunu instrumentalizaciju resursa službe za potrebe političkog vrha. Dotadašnji profesionalni standardi, ionako narušeni tokom devedesetih, potpuno su suspendovani u korist direktnih, često usmenih naloga koji su stizali sa samog vrha piramide moći", svedočio je kasnije jedan od penzionisanih operativaca RDB-a tokom sudskog postupka.

Njegovim dolaskom, rad beogradskog centra preusmeren je sa klasičnih kontraobaveštajnih poslova na intenzivno praćenje domaćih "unutrašnjih neprijatelja". Glavna meta postao je Slavko Ćuruvija, vlasnik listova "Dnevni telegraf" i "Evropljanin", koji je javno targetiran kao izdajnik i saradnik stranih službi.

Operacija "Ćuran": Anatomija državnog praćenja

Svega nekoliko dana nakon što je preuzeo dužnost, Milan Radonjić je izdao naređenje Devetom (pratećem) odeljenju Beogradskog centra da otpočne celodnevno, intenzivno praćenje Slavka Ćuruvije. Operacija je dobila kodno ime "Ćuran".

Metodologija rada pratećeg odeljenja podrazumevala je korišćenje više operativnih grupa, vozila i radio-veza, sa ciljem da se meta drži pod stalnim vizuelnim nadzorom. Međutim, način na koji je Radonjić rukovodio ovom akcijom odudarao je od svih dotadašnjih pravilnika službe.

Hronologija operacije "Ćuran" (april 1999. godine):
======================================================
[4. april]  -> Milan Radonjić preuzima Beogradski centar RDB-a.
[9. april]  -> Pokreće se intenzivno 24-časovno praćenje Slavka Ćuruvije.
[10. april] -> Radonjić lično zahteva izveštavanje o svakom Ćuruvijinom koraku u realnom vremenu.
[11. april] -> 16:30 - Radonjić izdaje naređenje za hitan prekid pratnje.
[11. april] -> 16:45 - Slavko Ćuruvija je likvidiran u Svetogorskoj ulici.

Operativci na terenu bili su zbunjeni pritiskom koji je vršio novi načelnik. Zahtevao je da mu se podaci o kretanju Ćuruvije dostavljaju na svakih nekoliko minuta. U profesionalnoj praksi RDB-a, izveštaji o praćenju podnosili su se na kraju radnog dana ili sedmično, osim u izuzetnim slučajevima lociranja terorista ili stranih agenata u bekstvu.

Na sam dan ubistva, 11. aprila 1999. godine (na pravoslavni Uskrs), prateća grupa je javila da se Ćuruvija kreće ka svom stanu u društvu Branke Prpe. U tom trenutku, preko radio-veze, stiže naređenje koje je šokiralo operativce. Milan Radonjić je lično prekinuo operaciju i naredio da se svi radnici pratećeg odeljenja odmah povuku sa terena i vrate u bazu. Nekoliko minuta nakon povlačenja tajne policije, u prolazu zgrade u Svetogorskoj ulici (tadašnjoj Lole Ribara), izvršioci su presreli Ćuruviju i ispalili u njega 17 hitaca s leđa.

Atentat na Ibarskoj magistrali: Logistička podrška beogradskog RDB-a

Uloga Milana Radonjića i beogradskog centra RDB-a nije se završila na slučaju Ćuruvija. Pola godine kasnije, 3. oktobra 1999. godine, na Ibarskoj magistrali kod Lazarevca organizovan je atentat na Vuka Draškovića, lidera Srpskog pokreta obnove (SPO), najveće opozicione stranke tog vremena.

U fingiranoj saobraćajnoj nesreći, kamion natovaren peskom, koji je pripadao Jedinici za specijalne operacije (JSO), direktno je naleteo na kolonu vozila SPO-a. Na licu mesta poginula su četvorica bliskih saradnika Vuka Draškovića:

• Veselin Bošković (brat Danice Drašković)
• Zvonko Osmajlić
• Vučko Rakočević
• Dragan Vušurović

Sam Drašković je preživeo pukom srećom, zadobivši samo lakše telesne povrede.

Zloupotreba resursa i prikrivanje dokaza

Istraga koja je usledila nakon pada režima Slobodana Miloševića otkrila je da je beogradski centar RDB-a pod rukovodstvom Milana Radonjića pružio ključnu logističku podršku planerima i izvršiocima iz JSO-a.

Prethodno je beogradski RDB sproveo detaljno operativno pokrivanje kretanja Vuka Draškovića. Informacije o pravcu puta, vozilima i satnici prenesene su izvršnoj ekipi. Takođe, nakon izvršenog zločina, Radonjić i njegovi najbliži saradnici aktivno su radili na prikrivanju tragova. Kamion marke "mercedes" koji je korišćen u atentatu bio je nelegalno registrovan na ime nepostojećeg lica preko papira koje je obezbedila sama služba, a registarske tablice su uništene u prostorijama beogradskog RDB-a.

Za učešće u pripremi ovog atentata i pomaganje počiniocima nakon izvršenog krivičnog dela, Milan Radonjić je u kasnijim sudskim postupcima proglašen krivim i osuđen na višegodišnju kaznu zatvora, što je bila prva pravosnažna potvrda o učešću državnog aparata u političkim likvidacijama.

Otmica i likvidacija Ivana Stambolića: Poslednji trzaji režima

U avgustu 2000. godine, pred raspisivanje predsedničkih izbora koji će označiti kraj Miloševićeve ere, sa beogradskih ulica nestao je bivši predsednik Predsedništva Srbije, Ivan Stambolić. Njegov nestanak bio je obavijen velom tajne sve do proleća 2003. godine i policijske akcije "Sablja", kada su njegovi posmrtni ostaci pronađeni na Fruškoj gori, u jami sa živim krečom.

Uloga beogradskog centra RDB-a u ovom slučaju pratila je identičan šablon kao i u prethodnim akcijama. Pre nego što su pripadnici JSO-a izvršili otmicu Stambolića na Košutnjaku dok je džogirao, radnici pratećeg odeljenja pod komandom beogradskog centra vršili su njegovu opservaciju. Prikupljeni podaci o njegovim navikama, ruti kretanja i vremenu kada je sam preneseni su neposrednim izvršiocima.

Ova operacija pokazala je zastrašujući stepen integracije između vrha civilne bezbednosti (RDB), elitne vojno-policijske formacije (JSO) i pripadnika organizovanog kriminala (Zemunski klan), koji su u tom periodu delovali kao jedinstveno telo sa neograničenom moći i resursima.

Sudski procesi: Dvadeset godina pravnog lavirinta

Suđenja za zločine počinjene devedesetih godina započela su tek nakon demokratskih promena, ali su se suočila sa neprobojnim zidom opstrukcija unutar samog pravosudnog i bezbednosnog sistema. Mnogi pripadnici tajne službe koji su učestvovali u praćenjima zadržali su svoje pozicije ili su penzionisani pod povoljnim uslovima, zadržavši uticaj na svedoke i dokazni materijal.

Dok su mediji pisali o ovim procesima, građani su u realnom vremenu mogli da prate bezbednosna dešavanja; oni koji žele dublje da istraže ove izveštaje mogu da elektro servise u Beogradu iz tog perioda.

Tabela: Pregled optuženih i statusa predmeta za ključne političke likvidacije

Kontroverzna oslobađajuća presuda u slučaju Ćuruvija

Nakon što je Specijalni sud u Beogradu čak dva puta donosio osuđujuće presude kojima su Marković, Radonjić, Romić i Kurak osuđeni na ukupno 100 godina zatvora za ubistvo Slavka Ćuruvije, usledio je neočekivani preokret.

Apelacioni sud u Beogradu je u decembru 2023. godine, nakon otvaranja glavnog pretresa, preinačio prvostepenu presudu i doneo pravosnažnu odluku o oslobađanju svih optuženih. U obrazloženju presude navedeno je da Tužilaštvo za organizovani kriminal nije ponudilo neposredne dokaze koji bi bez sumnje povezali Radonjića i njegove saradnike sa neposrednim izvršiocem ubistva, a koji je u optužnici označen kao NN lice, dok su navodi o Miroslavu Kuraku kao pucaču odbačeni kao nedokazani.

Ova odluka izazvala je oštre reakcije domaćih i međunarodnih novinarskih udruženja, koja su je ocenila kao "smrtnu presudu za istraživačko novinarstvo" i dokaz da je duboka država unutar bezbednosnih struktura i dalje dovoljno moćna da zaštiti svoje pripadnike od krivične odgovornosti.

Analiza rada beogradskog centra RDB: Mehanizam "duboke države"

Slučaj Milana Radonjića nudi plastičan prikaz kako je funkcionisao mehanizam političkih likvidacija u Srbiji na kraju dvadesetog veka. Resor državne bezbednosti je, umesto zaštite ustavnog poretka i nacionalne bezbednosti, bio transformisan u partijsku policiju sa zadatkom očuvanja vlasti po svaku cenu.

Funkcionisanje ovog sistema počivalo je na nekoliko ključnih postulata:

1. Selektivna dokumentacija: Nalozi za najosetljivije operacije izdavani su isključivo usmenim putem. Pisani tragovi su svedeni na minimum, a u situacijama kada je bilo neophodno sačiniti izveštaje, oni su nakon završenog posla uništavani.
2. Korišćenje resursa "u mraku": Operativci na nižim nivoima (poput radnika pratećeg odeljenja) najčešće nisu imali pojma zašto prate određenu metu niti šta će se sa njom dogoditi nakon što oni završe svoj deo posla. Oni su verovali da obavljaju redovne bezbednosne provere.
3. Konspirativne veze sa podzemljem: RDB je regrutovao pripadnike kriminalnih klanova, nudeći im u zamenu za izvršenje "prljavih poslova" zaštitu od krivičnog gonjenja, novac od šverca i službene legitimacije.

U takvoj strukturi, ličnost poput Milana Radonjića bila je ključni prenosnik energije od donosilaca političkih odluka (Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković, koja je preko JUL-a imala ogroman uticaj na bezbednosni aparat) do izvršilaca na beogradskom asfaltu.

Njegovo upravljanje Beogradskim centrom RDB-a, iako kratkotrajno, ostavilo je neizbrisiv i mračan trag u istoriji srpske policije. Dokazalo je da kada se tajna služba otrgne kontroli zakona i postane instrument jednog režima, granica između borbe protiv kriminala i samog kriminala trajno nestaje. Prisustvo ovakvih struktura i njihova višedecenijska zaštita od sudskog progona svedoče o dubini i kompleksnosti tranzicije kroz koju Srbija prolazi, gde duhovi prošlosti iz devedesetih godina i dalje imaju snažan uticaj na pravosudni i bezbednosni sistem zemlje.