Mile Novaković: Pukovnik koji je vodio 'Sablju' i srušio Zemunski klan

1. Predvečerje haosa: Država u kandžama kriminalnog podzemlja

U rano proleće 2003. godine, Srbija se našla na istorijskoj raskrsnici koja je pretila da državu gurne u potpuni haos i bezvlašće. Tranzicioni period nakon demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine bio je opterećen teškim nasleđem devedesetih godina – pre svega, dubokom i naizgled neraskidivom spregom između bezbednosnog aparata i organizovanog kriminala. Kriminalne grupe, koje su tokom ratnih godina formirane i logistički podržavane od strane Resora državne bezbednosti (RDB), prerasle su svoje tvorce. One su postale autonomne sile, sa sopstvenim budžetima od više desetina miliona evra, privatnim armijama i direktnim uticajem na političke procese.

U srcu ovog paralelnog sistema nalazio se Zemunski klan, predvođen Dušanom Spasojevićem zvanim Šiptar i Miletom Lukovićem Kumom. Ova organizacija, koja je počela kao grupa sitnih kradljivaca automobila i preprodavaca heroina sa beogradskog asfalta, uzdigla se do nivoa najmoćnijeg kriminalnog kartela u Jugoistočnoj Evropi. Njihov uspon bio je omogućen bliskim savezništvom sa pukovnikom Miloradom Ulemekom Legijom, bivšim komandantom Jedinice za specijalne operacije (JSO), udarne pesnice RDB-a.

Zemunski klan nije bio obična mafijaška grupa; to je bila paravojna formacija sa sopstvenim obaveštajnim aparatom, doušnicima u sudstvu, policiji i medijima, i zgradom u Šilerovoj ulici u Zemunu koja je funkcionisala kao nezvanični centar moći u zemlji. Država, još uvek slaba, sa podeljenim institucijama i konstantnim političkim trvenjima između različitih frakcija DOS-a, bila je laka meta za ovu nemilosrdnu mašineriju. Bilo je jasno da je sukob između reformske vlade premijera Zorana Đinđića i ove kriminalne koalicije neizbežan. Pitanje je bilo samo ko će povući prvi potez.

2. Ko je bio pukovnik Mile Novaković? Profil profesionalca

Kada se govori o slamanju Zemunskog klana, jedno ime u profesionalnim policijskim krugovima ima posebnu težinu – pukovnik Mile Novaković. Za razliku od mnogih koji su napredovali zahvaljujući političkoj podobnosti u burnim godinama smene vlasti, Novaković je bio klasičan izdanak beogradske škole kriminalistike. Svoju karijeru gradio je strpljivo, od najnižih stepenica u beogradskoj policiji, prolazeći kroz čuveno Treće odeljenje (krvni i seksualni delikti) i Upravu kriminalističke policije (UKP).

Kao dugogodišnji operativac i načelnik, Novaković je posedovao retku osobinu u policijskom svetu – sposobnost da u moru nepovezanih informacija prepozna matricu po kojoj kriminalna grupa deluje. Njegov pristup radu odlikovao se hladnokrvnošću, pedantnošću i striktnim pridržavanjem pravila službe, čak i u trenucima kada je pritisak javnosti i politike bio neizdrživ.

"U policijskom poslu nema mesta za improvizaciju kada se suočavate sa profesionalcima. Zemunski klan nije bio skup uličnih razbojnika. Oni su imali sistem, imali su zaleđinu u Službi i znali su kako policija razmišlja. Da bismo ih pobedili, morali smo da razmišljamo tri koraka ispred njih, da sakupljamo dokaze koji će izdržati na sudu, a ne samo u medijskim naslovima." - zabeleženo je u kasnijim svedočenjima pukovnika Novakovića o metodologiji rada.

Kao zamenik načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije, Novaković je bio čovek koji je iz senke pratio svaki korak zemunske grupe, svestan da se u njihovom slučaju ne radi o običnom kriminalu, već o puzajućem državnom udaru.

3. Zlatni rudnik zemunaca: Otmice koje su ogolile nemoć sistema

Tokom 2000. i 2001. godine, Zemunski klan je razvio novu, dotad neviđenu kriminalnu delatnost na ovim prostorima – otmice najbogatijih domaćih biznismena. Ove operacije izvođene su sa vojničkom preciznošću, uz korišćenje policijske opreme, blinkera, lažnih legitimacija i oružja dugih cevi. Otmice su postale njihov "zlatni rudnik", koji im je doneo desetine miliona maraka čistog profita i omogućio finansiranje mreže saradnika u svim državnim strukturama.

Slučaj Mišković i Babović: Prve pukotine u fasadi klana

Ključni trenuci koji su skrenuli pažnju Mileta Novakovića na Šilerovu ulicu bile su otmice Miroslava Miškovića, predsednika kompanije "Delta", i Milije Babovića, suvlasnika "Verano Motorsa".

Otmica Miroslava Miškovića odigrala se 9. aprila 2001. godine u Beogradu. Mišković je otet u prepodnevnim časovima, a kidnapere je predvodio lično Dušan Spasojević. Klan je zahtevao i ekspresno dobio otkup od sedam miliona nemačkih maraka, isplaćenih u roku od samo nekoliko sati. Iako je novac isplaćen, a žrtva puštena, Mile Novaković je odmah pokrenuo opsežnu istragu. Operativnim radom, analizom baznih stanica mobilne telefonije i praćenjem tokova novca, policija je uspela da locira deo grupe u Parizu, gde su Spasojević, Luković i njihovi saradnici otišli da troše novac. Usledilo je njihovo hapšenje u Francuskoj i ekstradicija u Srbiju.

Međutim, tada na scenu stupa korumpirani deo pravosuđa. Uprkos čvrstim dokazima koje je sakupio Novakovićev tim, članovi klana su jedan po jedan puštani iz pritvora tokom jeseni 2001. godine, pod izgovorom nedostatka dokaza ili proceduralnih grešaka. To je bio jasan signal Novakoviću da se ne bori samo protiv mafije sa ulice, već i protiv njenih zaštitnika unutar samog pravosudnog i političkog sistema.

Još brutalnija bila je otmica Milije Babovića, koji je kidnapovan 2002. godine i držan u zatočeništvu 40 dana u krajnje nehumanim uslovima. Za njegov otkup klan je iznudio čak 10,5 miliona evra. Tokom ove istrage, Novaković i njegovi operativci su sklopili kompletan mozaik. Identifikovane su lokacije vikendica u okolini Beograda koje su služile kao mučilišta, a način izvršenja jasno je ukazivao na učešće aktivnih pripadnika JSO-a, koji su obezbeđivali logistiku i obuku za ove akcije.

4. Bratislava i svedok saradnik: Kako je Čume prelomio

Do preokreta u borbi protiv klana došlo je kada je unutar same organizacije izbio sukob na relaciji Surčin–Zemun. Ljubiša Buha Čume, dotadašnji neprikosnoveni vođa surčinske ekipe i čovek koji je uveo Spasojevića u svet krupnog kriminala, postao je meta svojih nekadašnjih štićenika. Spasojević i Legija su shvatili da Buha želi da legalizuje svoje poslove kroz asfaltiranje puteva i građevinske mašine, te da više ne želi da učestvuje u njihovim krvavim pohodima.

Nakon nekoliko neuspelih atentata na njega, uključujući i trovanje u vojnoj bolnici, Buha je bio prinuđen da pobegne iz zemlje. Preko Turske je stigao do Slovačke, gde se sklonio u bazu pod zaštitom tamošnje policije u Bratislavi.

Shvatajući istorijsku važnost ovog trenutka, Mile Novaković i njegov najbliži saradnik Rodoljub Milović odlaze u Bratislavu krajem 2002. i početkom 2003. godine. Tamo, u strogoj tajnosti, provode dane sa Buhom, uzimajući od njega iskaz koji će promeniti tok srpske istorije.

"Čume je bio uplašen za sopstveni život, ali i besan. Znao je sve. Sedeli smo satima, beležili svaku reč. On nam je prvi zvanično potvrdio ono što smo sumnjali – da iza ubistva na Ibarskoj magistrali, likvidacije Ivana Stambolića, otmica i desetina drugih nerasvetljenih ubistava stoji sprega Dušana Spasojevića i Milorada Ulemeka Legije, uz direktno učešće pripadnika JSO-a. Taj iskaz je bio pravno zlato, prva pukotina u njihovom neprobojnom zidu." - prisećao se Novaković.

Na osnovu ovih razgovora, Novaković je pripremio teren za uvođenje instituta svedoka saradnika u srpsko pravosuđe. Iskaz Ljubiše Buhe Čume bio je praktično napisan i spreman da se pretoči u optužnicu u martu 2003. godine. Zemunci su saznali za ovo i shvatili da im se bliži kraj. Jedini način da se spasu bio je radikalan rez – uklanjanje čoveka koji je pokrenuo reformske procese i omogućio policiji da radi svoj posao – premijera Zorana Đinđića.

5. Dan kada je država obezglavljena: 12. mart i formiranje "Sablje"

Sreda, 12. mart 2003. osvanula je kao relativno topao prolećni dan. U 12 časova i 25 minuta, ispred ulaza broj 5 zgrade Vlade Republike Srbije u Nemanjinoj ulici, odjeknula su dva hica iz snajperske puške Heckler & Koch G3. Prvi metak pogodio je premijera Zorana Đinđića u grudi, nanevši mu smrtonosne povrede, dok je drugi teško ranio njegovog šefa obezbeđenja Milana Veruovića.

U roku od nekoliko minuta, Beograd je bio blokiran. Na vest o smrti premijera, u zgradi Vlade zavladala je panika, ali i svest da se država suočava sa pokušajem preuzimanja vlasti od strane mafije. Nekoliko sati nakon atentata, proglašeno je vanredno stanje na teritoriji cele Srbije.

Mile Novaković je odmah pozvan u sedište MUP-a. Formirana je jedinstvena operativna grupa pod nazivom "Sablja", a Novaković je postavljen za njenog operativnog rukovodioca. Njegov zadatak bio je jasan: koordinisati sve linije rada unutar kriminalističke policije, povezati podatke sa terena i u najkraćem roku locirati i lišiti slobode izvršioce i organizatore ubistva.

Poternica koja je promenila sve

Već u kasnim večernjim satima 12. marta, zahvaljujući prethodnom radu Novakovićevog tima i informacijama koje su sakupljene iz Bratislave, Vlada Srbije donosi odluku bez presedana u istoriji domaće policije. Javnosti je prezentovana poternica sa fotografijama i imenima glavnih osumnjičenih. Na vrhu liste bili su Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević, Mile Luković, Dejan Milenković Bagzi, braća Aleksandar i Miloš Simović, Vladimir Milisavljević zvani Budala, Sretko Kalinić i drugi.

Objavljivanje ove poternice bio je šok za javnost, ali i za samu kriminalnu organizaciju. Oni su očekivali da će ubistvo premijera izazvati paralizu institucija i da će u opštem haosu uspeti da nametnu svoje ljude na ključne pozicije u bezbednosnom aparatu. Umesto toga, policija je odmah pokazala da tačno zna ko stoji iza ovog monstruoznog čina.

6. Operativna anatomija "Sablje" i saslušanje koje je rešilo slučaj

Akcija "Sablja" bila je najveća i najkompleksnija policijska operacija u istoriji Balkana. Pod rukovodstvom pukovnika Novakovića, privedeno je više od 11.000 ljudi, dok je u pritvoru zadržano oko 2.000 osoba za koje se sumnjalo da su na bilo koji način povezane sa organizovanim kriminalnim grupama. Da biste pratili kako su se ovi složeni sudski postupci i potonje bezbednosne reforme odrazile na opštu situaciju u zemlji, možete elektro servise u Beogradu koji detaljno prate savremeni kriminalni milje u glavnom gradu.

Novaković je u komandnom centru radio praktično bez sna. Njegova strategija bila je jednostavna: izvršiti maksimalni pritisak na niže članove klana, preseći njihove kanale komunikacije i finansiranja, i naterati ih da progovore. Svakodnevno su vršeni pretresi stotina lokacija, od luksuznih vila do napuštenih salaša u Vojvodini.

Suočavanje sa "Zvekijem": Priznanje izvučeno čistom taktikom

Najveći profesionalni trijumf Mileta Novakovića tokom "Sablje" bilo je hapšenje i saslušanje Zvezdana Jovanovića zvanog Zveki, aktivnog pomoćnika komandanta JSO-a, za koga se sumnjalo da je povukao obarač snajpera.

Jovanović je uhapšen u bazi JSO-a 24. marta 2003. godine. Prilikom hapšenja bio je hladan, uveren da država nema dokaze i da će ga njegova jedinica i politički zaštitnici ponovo izvući iz zatvora. Suočavanje sa Novakovićem u kancelarijama MUP-a trajalo je satima. Novaković nije koristio nikakve nasilne metode, koje bi kasnije mogle da obore priznanje na sudu. Umesto toga, koristio je psihološku taktiku, strpljenje i detaljno predočavanje dokaza koji su se gomilali na njegovom stolu.

"Zvezdan je bio profesionalni vojnik, hladnokrvan i disciplinovan. Razgovor sa njim zahtevao je poseban pristup. Nisam ga tretirao kao običnog kriminalca, već kao vojnika koji je napravio strašnu grešku verujući lažnim patriotama i kriminalcima poput Spasojevića i Legije. Kada sam mu predočio da imamo kompletnu sliku, da su ga njegovi saborci već izdali i da je iskorišćen kao obično oruđe, u njemu je nešto puklo." - prisećao se Novaković.

Rezultat tog ispitivanja bio je istorijski dokument – priznanje Zvezdana Jovanovića napisano na nekoliko strana, u kojem je do najsitnijih detalja opisao kako je izveo atentat, gde je bila skrivena puška, ko mu je pomagao i kako je tekao plan.

"Ja sam ubio Zorana Đinđića... Nisam to uradio zbog para, nego iz ubeđenja da ću time spasiti Jedinicu i sprečiti izručenje naših oficira Hagu. Legija mi je rekao da je to jedini način. Sada vidim da sam prevaren." - stajalo je, između ostalog, u zapisniku koji je lično diktirao Jovanović pred Miletom Novakovićem.

Iako je Jovanović kasnije na suđenju pokušao da povuče ovo priznanje, tvrdeći da je dato pod pritiskom, Novakovićeva pedantnost u vođenju zapisnika i prisustvo advokata učinili su da ovaj dokument postane pravno neoboriv stub na kojem je počivala presuda Specijalnog suda od ukupno 378 godina zatvora za sve zaverenike.

7. Meljak, Šilerova i kontroverze koje traju

Iako je akcija "Sablja" bila izuzetno uspešna, pratile su je i određene kontroverze koje su i danas predmet javnih rasprava. Dva ključna događaja u tom smislu bila su rušenje sedišta klana u Šilerovoj ulici i likvidacija Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića u Meljaku.

Rušenje objekta u Šilerovoj počelo je samo nekoliko dana nakon atentata, 14. marta 2003. godine. Odluka o rušenju doneta je ekspresno, na osnovu građevinskih propisa o nelegalnoj gradnji, ali je u javnosti odmah stvoren utisak da se radi o pokušaju uklanjanja dokaza. Spekulisalo se da su u zidovima zgrade bili skriveni video-snimci poseta raznih političara i državnih funkcionera koji su tu dolazili na razgovore i zabave kod Spasojevića. Mile Novaković je u svojim kasnijim analizama isticao da je rušenje Šilerove bilo više psihološki čin – demonstracija odlučnosti države da uništi simbol moći koji je godinama prkosio zakonu, mada je kao profesionalac smatrao da je objekat trebalo detaljnije pretresati pre nego što je srušen do temelja.

Još veće kontroverze izazvao je događaj od 27. marta 2003. godine u selu Meljak nadomak Beograda. Na osnovu dojava i operativnih podataka koje je koordinisala Novakovićeva grupa, pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) locirali su dvorište vikendice u kojoj su se skrivali Dušan Spasojević i Mile Luković Kum.

Prema zvaničnom izveštaju, prilikom pokušaja hapšenja, obojica su pružila aktivan otpor. Spasojević je navodno istrčao sa puškomitraljezom M-70, dok je Luković pokušao da baci bombu na pripadnike SAJ-u. Obojica su likvidirana na licu mesta. Smrt dvojice ključnih ljudi klana prekinula je mogućnost da se u sudskom postupku sazna cela istina o političkoj pozadini atentata i njihovim vezama sa pojedinim strukturama vlasti, što je godinama kasnije podgrevalo teorije zavere o tome da su "morali biti ućutkani".

8. Tabela: Hronologija ključnih akcija i prekretnica

Sledeća tabela prikazuje preciznu hronologiju najvažnijih događaja i ulogu pukovnika Mileta Novakovića u demontiranju ove kriminalne imperije.

9. Epilog i nasleđe: Sudbina pukovnika i lekcija istorije

Nakon završetka akcije "Sablja" i stabilizacije bezbednosne situacije u zemlji, političke prilike u Srbiji ponovo su pretrpele dramatične promene. Sa promenom vlasti krajem 2003. i početkom 2004. godine, došlo je do talasa smena u policijskom aparatu. Ljudi koji su izneli teret najteže istrage u istoriji srpske policije, uključujući i samog pukovnika Mileta Novakovića, sklonjeni su sa svojih pozicija i prevremeno penzionisani ili marginalizovani.

Politički kompromisi i pritisci ponovo su prevagnuli nad profesionalizmom, što je Novaković u svojim kasnijim knjigama i javnim nastupima često isticao sa dozom gorčine. Ipak, njegovo nasleđe ostaje neupitno. On je čovek koji je u najkritičnijem trenutku za opstanak srpske države pokazao kako se profesionalizmom, ličnom hrabrošću i stručnošću može pobediti i najmoćnija kriminalna organizacija.

Zemunski klan je uništen, a model po kojem je funkcionisao – kao država u državi sa sopstvenom privatnom vojskom pod okriljem bezbednosnih službi – više nikada se na ovim prostorima nije ponovio u tom obliku. Pukovnik Mile Novaković ostaje upisan u istoriju srpske kriminalistike kao oficir koji je spasao čast profesije onda kada je bilo najteže, a njegova rekonstrukcija atentata i vođenje akcije "Sablja" i danas se proučavaju kao školski primeri na policijskim akademijama širom sveta.