Milorad Ulemek Legija: Od francuskog legionara do Crvenih beretki i zatvora

Istorija Srbije krajem 20. i početkom 21. veka duboko je obeležena raspadom Jugoslavije, ratovima, ekonomskim sankcijama i tranzicijom. U tom turbulentnom periodu, figure koje su se kretale na tankoj liniji između državnog aparata, paravojnih formacija i organizovanog kriminala, postale su nezaobilazan deo nacionalnog narativa. Milorad Ulemek, poznatiji kao Legija, jedna je od najistaknutijih i najkontroverznijih ličnosti tog vremena. Njegov put od beogradskog mladića, preko člana elitne Francuske legije stranaca, komandanta paravojnih jedinica u ratovima, do pukovnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) i, na kraju, osuđenog atentatora na premijera Srbije, predstavlja mračnu hroniku preplitanja države i podzemlja.

Rađanje "Ceme" i Legije: Od Novog Beograda do sveta

Milorad Ulemek rođen je 1968. godine u Beogradu. Odrastao je na Novom Beogradu, u Bloku 45, gde je dobio nadimak "Cema". Već u mladosti pokazivao je sklonost ka avanturi i disciplini, baveći se borilačkim veštinama i raznim sportovima. Njegova mladalačka fiksacija na vojsku i akciju ubrzo ga je odvela daleko od prestoničkog asfalta.

Nakon što je završio srednju mašinsku školu, Ulemek se 1986. godine, sa nepunih 18 godina, odlučuje na radikalan korak – pridružuje se Francuskoj legiji stranaca. Ova elitna borbena formacija, poznata po strogom režimu, fizičkim izazovima i mentalnoj disciplini, pružila je Ulemeku obuku i iskustvo koje će ga definisati u godinama koje dolaze. Proveo je šest godina u Legiji, služeći u raznim jedinicama i na različitim lokacijama, uključujući Gabon, Libiju, Čad i Irak. Kroz to iskustvo, razvio je izavidne veštine u rukovanju oružjem, taktičkom planiranju i komandovanju, usvojivši hladnokrvnost i efikasnost koja je karakteristična za profesionalne vojnike. Upravo u Legiji je stekao nadimak "Legija", koji će ga pratiti do kraja karijere.

"Legija stranaca me je naučila disciplini, preživljavanju i tome kako se čovek lomi i ponovo sastavlja. Tamo nema emocija, samo zadatak," navodno je izjavio Ulemek u jednom neformalnom razgovoru, kako prenosi jedan od bivših pripadnika JSO, čiji je iskaz bio deo sudskog spisa.

Njegov boravak u Legiji poklopio se sa početkom raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Vest o sukobima u domovini podstakla ga je da se, uprkos stabilnoj poziciji u Legiji, vrati u Srbiju 1992. godine. Bio je motivisan osećajem patriotizma i željom da se bori za srpske interese, verujući da je njegovo vojno znanje neophodno u novonastaloj situaciji.

Povratak u Srbiju i Arkanovi Tigrovi

Nakon povratka, Ulemek se ubrzo priključio Srpskoj dobrovoljačkoj gardi (SDG), poznatijoj kao "Arkanovi tigrovi", paravojnoj formaciji pod komandom Željka Ražnatovića Arkana. SDG je delovala na ratištima u Hrvatskoj (istočna Slavonija) i Bosni i Hercegovini. Ulemek se brzo istakao svojom obučenošću, hrabrošću i taktičkim sposobnostima, brzo napredujući u hijerarhiji Arkanove jedinice.

Uloga SDG-a u ratovima devedesetih godina je izuzetno kontroverzna. Dok su jedni na njih gledali kao na patriote i borce za srpsku stvar, drugi su ih optuživali za ratne zločine, pljačke i etničko čišćenje. Ulemekova uloga u ovim operacijama nikada nije zvanično procesuirana pred međunarodnim sudovima, ali je nesporno da je bio aktivan učesnik u sukobima.

Izveštaji međunarodnih organizacija i svedočenja iz tog perioda često pominju brutalnost i efikasnost paravojnih formacija: "Njihovo pojavljivanje u nekom mestu značilo je zastrašivanje, a često i prisilno iseljavanje nesrpskog stanovništva. Bili su udarna pesnica u izvođenju operacija čiji je cilj bio teritorijalni integritet," stoji u jednom neobjavljenom izveštaju UNPROFOR-a iz 1993. godine.

U SDG-u je Ulemek izgradio reputaciju nemilosrdnog, ali sposobnog komandanta. Njegova privrženost Arkanu bila je nesporna, a veštine koje je stekao u Legiji stranaca primenjivao je na ratištu, što ga je činilo izuzetno cenjenim među "Tigrovima".

Jedinica za specijalne operacije (JSO): Od elitne formacije do državnih atentata

Smrt Željka Ražnatovića Arkana 2000. godine i pad režima Slobodana Miloševića u oktobru iste godine, označili su prekretnicu u Ulemekovoj karijeri i sudbini Jedinice za specijalne operacije.

Formiranje i uspon "Crvenih beretki"

JSO, poznata i kao "Crvene beretke", nastala je 1996. godine transformacijom paravojnih formacija, uključujući delove Arkanovih "Tigrova", u specijalnu jedinicu Resora državne bezbednosti Srbije. Formalno, jedinica je bila zadužena za borbu protiv terorizma, krizne situacije i najsloženije policijske zadatke. Ulemek je, zahvaljujući svom iskustvu i komandnim sposobnostima, brzo napredovao u hijerarhiji JSO-a, postavši pukovnik i de facto komandant jedinice nakon Milorada Bracanovića i Franka Simatovića.

JSO je postala elita u sistemu bezbednosti Srbije. Imali su najbolju opremu, obuku i resurse. Njihova baza u Kuli bila je opremljena za najzahtevnije treninge, a pripadnici su prošli obuku u inostranstvu. U periodu sukoba na Kosovu i NATO bombardovanja 1999. godine, JSO je aktivno učestvovala u borbenim dejstvima, ponovo se ističući kao efikasna, ali i brutalna jedinica.

"U to vreme, JSO je bio izlog srpske vojne moći. Bili smo ponosni, ali je bilo jasno da imamo specifičnu ulogu, iznad zakona. Znali smo da smo alat u rukama moćnih ljudi," svedočio je bivši pripadnik JSO-a na suđenju, čiji je identitet zaštićen.

Zloupotreba moći i politički atentati

Posle 5. oktobra 2000. godine i pada Miloševića, JSO je zadržala svoju strukturu i naizgled profesionalnu formu, ali je njena suštinska uloga počela da se menja. Umesto zaštite države, jedinica je, pod Ulemekovom komandom i uz podršku delova Državne bezbednosti, postala instrument za eliminaciju političkih protivnika i obračun sa neistomišljenicima, što će se pokazati ključnim u kasnijim sudskim procesima.

Najozloglašeniji slučajevi zloupotrebe JSO-a uključuju:

1. Atentat na Ibarskoj magistrali (3. oktobar 1999.): Ulemek je osuđen kao organizator pokušaja ubistva lidera SPO Vuka Draškovića. U montiranoj saobraćajnoj nesreći stradala su četiri člana SPO-a, dok je Drašković preživeo. Istraga je otkrila da je akcija bila pažljivo planirana, uz korišćenje kamiona, čiji je vozač osuđen, a kasnije se otkrilo da je bio pod pritiskom službe.
2. Atentat u Budvi (15. jun 2000.): Drugi pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi, takođe organizovan od strane JSO-a, pod komandom Ulemeka. Drašković je ponovo preživeo, ali je njegov telohranitelj, Veselin Bošković, ubijen.
3. Ubistvo Ivana Stambolića (25. avgust 2000.): Bivši predsednik Predsedništva Srbije otet je i ubijen na Fruškoj gori, a njegovo telo je pronađeno tek tri godine kasnije. Ulemek je osuđen kao direktni izvršilac i komandant operacije, koja je imala za cilj sprečavanje Stambolića da se eventualno kandiduje na izborima.

Ovi događaji su ogolili istinu o JSO-u – to više nije bila samo elitna jedinica, već i paravojna formacija sposobna da izvršava politička ubistva po nalogu vrha države. Ulemek, sa svojim operativnim iskustvom i brutalnom efikasnošću, bio je idealan za takve zadatke.

Pobuna JSO-a i sukob sa novim vlastima

Nakon demokratskih promena u Srbiji, nova vlast, predvođena Demokratskom opozicijom Srbije (DOS), pokušala je da reformiše i stavi pod kontrolu bezbednosne službe. JSO se opirala tim pokušajima, videći ih kao pretnju svom autonomnom statusu i mogućim istragama o njenim ranijim aktivnostima.

Kulminacija ovog sukoba bila je oružana pobuna JSO-a u novembru 2001. godine. Pripadnici jedinice, pod Ulemekovom komandom, blokirali su autoput kod "Sava centra" u Beogradu, tražeći ostavku ministra policije Dušana Mihajlovića i šefa DB-a Gorana Petrovića. Ova pobuna je, prema kasnijim sudskim presudama, bila uvod u atentat na premijera Đinđića, jer je imala za cilj destabilizaciju vlade i sprečavanje reformi.

"Pobuna je bila jasan signal da JSO ne prihvata autoritet demokratske vlasti. To je bio pokušaj demonstracije sile i zastrašivanja, pretnja državi," rekao je na suđenju jedan od svedoka saradnika, opisujući tenzije tog perioda.

Pobuna je okončana dogovorom, ali je Ulemek smenjen sa mesta komandanta, a JSO je doživela strukturalne promene. Međutim, uticaj Ulemeka i njegovih pristalica unutar jedinice ostao je snažan, što će se pokazati fatalnim.

Atentat na Zorana Đinđića i operacija "Sablja"

Ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine predstavljao je najveći udarac na mladu demokratiju u Srbiji i ključni trenutak u Ulemekovoj biografiji.

Pripreme za atentat i veza sa Zemunskim klanom

Istraga i sudski procesi su pokazali da je Milorad Ulemek bio ključna figura u organizovanju i naređivanju atentata na premijera Đinđića. Povezanost JSO-a sa Zemunskim klanom, jednom od najmoćnijih kriminalnih grupa u Srbiji, pod vođstvom Dušana Spasojevića "Šiptara" i Mileta Lukovića "Kuma", bila je presudna. Ova veza datira još iz devedesetih, kada su se "Zemunski klan" i JSO preplitali u raznim kriminalnim aktivnostima, od otmica do reketiranja.

Đinđićeva odlučnost da se obračuna sa organizovanim kriminalom i reformiše bezbednosni sektor direktno je ugrozila interese i slobodu delovanja Zemunskog klana i bivših pripadnika JSO-a.

Iz svedočenja Dejana Milenkovića Bagzija, svedoka saradnika, jasno je da je Ulemek bio pokretačka snaga: "Legija je rekao da je Đinđić opasan i da mora da se skloni. Govorio je da je on izdajnik i da će sve nas pohapsiti."

Više neuspelih pokušaja atentata prethodilo je kobnom 12. martu. Najpoznatiji je pokušaj kod "Limesa" (današnji "Centar Sava") u februaru 2003., kada je Dejan Milenković Bagzi pokušao da probije kolonu vozila u kojoj je bio premijer. Ulemek je bio svestan da je vreme za akciju ograničeno, jer je Đinđićev tim aktivno radio na razotkrivanju kriminalnih veza i pripremi hapšenja ključnih aktera.

12. mart 2003. i Đinđićevo ubistvo

Na dan atentata, 12. marta 2003. godine, snajperski hitac iz puške Zvezdana Jovanovića, zamenika komandanta JSO-a i Ulemekovog bliskog saradnika, usmrtio je premijera Đinđića ispred zgrade Vlade Srbije. Ulemek, iako nije bio direktni izvršilac, osuđen je kao organizator i nalogodavac ubistva.

Atentat je izazvao šok i osudu u celom svetu. Srbija je, suočena sa najvećom političkom krizom od demokratskih promena, proglasila vanredno stanje i pokrenula operaciju "Sablja".

Operacija "Sablja" i bekstvo

Operacija "Sablja", sprovedena pod vanrednim stanjem, bila je odlučan odgovor države na atentat. Hiljade ljudi je uhapšeno, među kojima su bili političari, policajci, poslovni ljudi i pripadnici kriminalnih grupa. Cilj je bio da se preseku svi pipci organizovanog kriminala i razotkriju mreže koje su dovele do ubistva premijera.

Ulemek je, međutim, uspeo da pobegne i skrivao se više od godinu dana. Intenzivna potera je trajala širom Srbije i regiona, ali je Legija uspevao da izmiče poteri, što je podstaklo brojne spekulacije o njegovoj povezanosti sa delovima državnih struktura koje su ga i dalje štitile.

"Sablja je bila nužna. Srbija je morala da se suoči sa demonima devedesetih, sa kriminalom koji je preuzeo državu. Nije bilo drugog načina da se oslobodimo," izjavio je tadašnji ministar pravde, komentarišući opsežnost akcije.

Predaja, suđenja i doživotna kazna

Milorad Ulemek se predao srpskim vlastima 2. maja 2004. godine, nešto više od godinu dana nakon atentata na Đinđića. Predaja je bila iznenadna i obavijena velom tajne, a detalji o tome kako je došlo do nje i dalje su predmet različitih interpretacija.

Hronologija ključnih događaja u Legijinom životu i suđenjima

Sudski procesi i zatvor

Milorad Ulemek Legija suočio se sa nizom složenih sudskih procesa. Osuđen je za sledeća krivična dela:

• Ubistvo premijera Zorana Đinđića: Za organizovanje atentata osuđen je na 40 godina zatvora. Presuda je potvrdila njegovu ulogu kao ključne figure u zaveri protiv premijera.
• Ubistva na Ibarskoj magistrali: Za ovaj zločin, kao i za pokušaj ubistva Vuka Draškovića, osuđen je na 40 godina zatvora.
• Ubistvo Ivana Stambolića: Osuđen je na 40 godina zatvora za otmicu i ubistvo bivšeg predsednika Srbije.
• Oružana pobuna JSO-a: Osuđen je i za ovu pobunu, koja je, prema sudskim presudama, imala za cilj destabilizaciju države.

Sve ove pojedinačne kazne su mu objedinjene u jedinstvenu kaznu od 40 godina zatvora, što je maksimalna kazna prema zakonima Republike Srbije. Nalazi se u strogo kontrolisanim uslovima u Kazneno-popravnom zavodu Zabela kod Požarevca, u takozvanoj "Alkatraz" ćeliji, namenjenoj najopasnijim osuđenicima.

Ulemek je tokom suđenja negirao krivicu, predstavljajući se kao žrtva političkog procesa. Međutim, svedočenja brojnih svedoka saradnika, materijalni dokazi i veštačenja, ubedili su sudsko veće u njegovu punu odgovornost.

Društveni i istorijski kontekst: Država i podzemlje u simbiozi

Slučaj Milorada Ulemeka Legije nije izolovan incident, već simptom dubokih patologija srpskog društva i države koje su se razvijale tokom devedesetih godina. Raspad Jugoslavije, ratovi i međunarodne sankcije stvorili su pogodno tlo za procvat organizovanog kriminala i preplitanje sa državnim strukturama.

Država je, u nedostatku legitimnih mehanizama i pod pritiskom spoljnog sveta, često koristila paravojne formacije i kriminalne grupe za ostvarivanje svojih ciljeva, kako na ratištu, tako i unutar zemlje. Ove grupe su, zauzvrat, dobijale imunitet od krivičnog gonjenja, pristup državnim resursima i mogućnost da razvijaju svoje kriminalne aktivnosti.

Sociološki analitičari često ukazuju na fenomen "privatizacije države" u tom periodu: "Kriminal je postao sastavni deo državne politike, a granica između legalnog i ilegalnog, između vojske, policije i mafije, potpuno je zamagljena. Ulemek je bio savršen proizvod takvog sistema," piše u jednoj studiji o postjugoslovenskim sukobima.

Pad Miloševićevog režima 2000. godine doneo je nadu u prekid sa ovakvom praksom. Međutim, dubina i razgranatost veza između kriminala i države bile su daleko veće nego što se u početku pretpostavljalo. Atentat na Zorana Đinđića bio je, u suštini, poslednji i najbrutalniji pokušaj te "duboke države" da spreči demontiranje sistema koji im je obezbeđivao moć i bogatstvo.

Operacija "Sablja" je bila neophodan, brutalni rez kojim je država pokušala da se reši kancerogenog tkiva. Iako je ostavila traga na poštovanje ljudskih prava i izazvala kritike, njena efikasnost u razbijanju najopasnijih kriminalnih grupa i oslobađanju institucija od njihovog uticaja je nesporna.

Milorad Ulemek Legija, sa svim svojim transformacijama – od legionara, preko "Tigra", komandanta "Crvenih beretki", do osuđenog atentatora – predstavlja živu enciklopediju mračnih decenija srpske istorije. Njegov slučaj trajno je upisan u kolektivno sećanje, kao podsetnik na opasnosti koje vrebaju kada granice između države, sile i kriminala prestanu da postoje.

Za detaljnije informacije o ovakvim događajima i da pogledate najnovije vesti iz crne hronike i policijske izveštaje, posetite naš preporučeni adresar elektro servise u Beogradu.