Radojica Nikčević: Prvi ubijeni tajkun 90-ih, saradnik DB-a i kralj kokaina

Uspon "crvenog direktora": Od stanogradnje do državne bezbednosti

Početak devedesetih godina prošlog veka u Beogradu bio je obeležen raspadom SFRJ, uvođenjem međunarodnih sankcija i hiperinflacijom koja je uništavala srednju klasu. Dok su građani stajali u redovima za hleb, stvorena je nova kasta povlašćenih pojedinaca – državnih tajkuna. Na čelu te piramide nalazio se Radojica Nikčević, čovek koji je uspeo da spoji naizgled nespojivo: direktorsku fotelju u socijalističkom preduzeću, bliske veze sa Državnom bezbednošću (DB) i direktno pokroviteljstvo nad beogradskim podzemljem.

Nikčević je rođen u Crnoj Gori, odakle je doneo tradicionalne porodične i plemenske veze koje će kasnije maksimalno iskoristiti u Beogradu. Svoju poslovnu imperiju počeo je da gradi kao direktor stambene zadruge "Šumadija". Ova firma, koja se formalno bavila izgradnjom i raspodelom stanova, pod Nikčevićevim vođstvom postala je zlatni rudnik. U vreme kada su nekretnine bile najsigurniji način za pranje novca, "Šumadija" je gradila ekskluzivne objekte na Senjaku i Dedinju, rezervisane za tadašnju političku, vojnu i policijsku elitu.

Međutim, građevina je bila samo fasada. Pravi izvor Nikčevićeve moći ležao je u njegovom bliskom odnosu sa Jovicom Stanišićem, tadašnjim moćnim šefom Resora državne bezbednosti Srbije. Nikčević nije bio običan doušnik službe; on je bio njen operativni partner, čovek od poverenja zadužen za specijalne finansijske operacije. Preko njegovih računa u zemlji i inostranstvu prolazili su milioni maraka namenjeni za opremanje novoformiranih jedinica poput Crvenih beretki, kao i za finansiranje srpskih autonomnih oblasti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

"Radojica je bio prvi čovek koji je shvatio da se u savezu sa policijom može zaraditi više nego protiv nje. On nije bio klasičan kriminalac sa ulice, već gospodin u odelu koji je jednim telefonskim pozivom mogao da otvori vrata kabineta ministra unutrašnjih poslova ili da izvuče bilo kog momka iz pritvora." — Izvod iz beleške penzionisanog inspektora beogradske policije, 1996.

Zahvaljujući tom uticaju, Nikčević je dobio odrešene ruke da se bavi biznisima koji su za obične smrtnike bili nedostupni. Postao je predsednik fudbalskog kluba "Zvezdara", veliki donator Zvezdara Teatra i čovek čija se reč poštovala na beogradskom asfaltu. Njegov kancelarijski prostor u ulici Vase Pelagića na Senjaku postao je neformalni centar moći gde su se ukrštali putevi političara, obaveštajaca i žestokih momaka.

Prve pošiljke iz Latinske Amerike: Beogradski kokainski put

Dok su se ostali beogradski klanovi i sitni dileri krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina uglavnom bavili švercom heroina niske čistoće iz Turske ili krađom automobila po zapadnoj Evropi, Radojica Nikčević je gledao daleko ispred svog vremena. On je prepoznao ogroman potencijal tržišta kokaina, droge koja je u to vreme u Jugoslaviji bila statusni simbol, rezervisana isključivo za najbogatije slojeve društva i umetničku elitu.

Koristeći svoje kontakte u Italiji, koje je stekao navodnim poslovima uvoza građevinskog materijala, Nikčević je stupio u kontakt sa posrednicima bliskim kolumbijskim kartelima iz Medeljina i Kalija. Monopol na uvoz nafte i deficitarnih lekova tokom sankcija poslužio je kao savršen paravan za transport narkotika. Kokain je u Jugoslaviju stizao morskim putem, sakriven u legalnim tovarima južnog voća ili industrijske opreme koja je pristizala u luke Bar i Solun.

Ova droga nije bila namenjena samo osiromašenom domaćem tržištu. Beograd je pod Nikčevićevim patronatom postao tranzitna stanica za kokain koji je dalje distribuiran ka zapadnoj Evropi – pre svega ka Nemačkoj, Austriji i Švedskoj. Novac koji se slivao u njegove kofere merio se desetinama miliona nemačkih maraka. Taj priliv gotovine omogućio mu je da kupi radio stanicu "Pingvin", osnuje sopstvenu štedionicu i postane jedan od glavnih finansijera vladajuće Socijalističke partije Srbije, ali i pojedinih opozicionih lidera, čime je osigurao političku zaleđinu sa svih strana.

U podzemlju se šaputalo da je upravo Nikčević bio taj koji je postavio osnove onoga što će deceniju kasnije postati poznato kao "crnogorski kokainski klan". Njegova logistika, zasnovana na crnogorskim pomorcima, korumpiranim carinicima i bezbednosnim strukturama, funkcionisala je besprekorno. Svako ko je želeo da uđe u posao sa belim prahom morao je da dobije njegovu dozvolu ili da radi pod njegovim procentom.

Pokrovitelj beogradskog asfalta: Odnos sa Kneletom i Arkanom

Uprkos svom gospodskom držanju i skupim odelima, Nikčević je obožavao društvo momaka sa asfalta. Smatrao ih je modernim vitezovima i koristio ih kao sopstvenu privatnu vojsku koja je obavljala prljave poslove na terenu. Među svim mladim prestupnicima tog doba, jedno ime imalo je posebno mesto u njegovom životu – Aleksandar Knežević Knele.

Knele, harizmatični i agresivni vođa voždovačkog klana, bio je personifikacija beogradskog ludila devedesetih. Nikčević je u njemu video neustrašivost koja mu je bila potrebna za kontrolu ulica. Brzo su uspostavili odnos koji je prevazilazio poslovnu saradnju; Nikčević se prema Kneletu ophodio kao prema sinu. Finansirao je njegove luksuzne hirove, plaćao advokate i obezbeđivao mu logističku podršku službe.

"Radojica je Kneletu kupio čuveni crveni Porše i dao mu ključeve od apartmana u hotelu Hajat. Kada god bi Knele upao u problem sa suparničkim grupama ili interventnom policijom, Radojica bi jednim pozivom rešavao stvar. Knele mu je zauzvrat garantovao apsolutnu vernost i bio spreman da za njega uđe u vatru." — Arhivski zapisi beogradske crne hronike, 1993.

Međutim, ovaj odnos doneo je Nikčeviću i ozbiljne neprijatelje. Kneletovo bahato ponašanje i otimanje automobila i novca od drugih uticajnih figura, uključujući ljude bliske Željku Ražnatoviću Arkanu, stvorili su tenzije koje čak ni Nikčevićeva veza sa DB-om nije mogla da amortizuje. Kada je Knele brutalno likvidiran 28. oktobra 1992. godine u apartmanu 331 hotela "Hajat", Nikčević je bio potpuno slomljen.

Njegova reakcija na Kneletovu smrt bila je neuobičajeno emotivna i javna za čoveka njegovog ranga. Zakupio je cele stranice u dnevnim novinama za poslednji pozdrav svom štićeniku, a na sahrani je otvoreno plakao i obećao pred svima da ubice neće proći nekažnjeno. To javno obećanje i sumnja da je počeo privatnu istragu o Kneletovom ubistvu, koja je vodila ka samom vrhu državno-kriminalne hobotnice, potpisali su mu smrtnu presudu. Arkan i delovi službe koji su stajali iza eliminacije nepodobnih beogradskih kriminalaca počeli su da posmatraju Nikčevića kao bezbednosnu pretnju i čoveka koji je postao previše nestabilan i opasan za sistem.

Rekonstrukcija likvidacije na Senjaku: Kobno jutro 7. oktobra 1993.

Oktobar 1993. godine doneo je vrhunac hiperinfekcije i bezvlašća. Ulice Beograda bile su polupuste zbog nestašice goriva, a miris baruta osećao se na svakom koraku. Tog četvrtka, 7. oktobra, Radojica Nikčević je započeo svoj uobičajeni radni dan. Oko osam sati ujutru, njegov vozač ga je dovezao ispred sedišta stambene zadruge "Šumadija" u ulici Vase Pelagića broj 54 na elitnom Senjaku.

Nikčević je izašao iz automobila, držeći u ruci kožnu tašnu sa dokumentima i delom dnevnog pazara. U tom trenutku, ulica je delovala mirno. Nekoliko desetina metara dalje, dvojica muškaraca u plavim radničkim kombinezonima, kakve su obično nosili putari ili radnici gradske čistoće, prividno su obavljali radove na trotoaru. Niko od prolaznika, pa ni sam Nikčević, nije obratio pažnju na njih.

Kada je Nikčević zakoračio ka ulazu u zgradu, dvojica lažnih radnika su naglo prekinula svoj rad. Jedan od njih je iz unutrašnjeg džepa kombinezona izvukao revolver kalibra .357 Magnum, dok je drugi držao stražu, držeći ruku ispod jakne gde se nalazio automatski pištolj.

Napad je bio munjevit i profesionalan:

1. Napadač je pritrčao Nikčeviću s leđa.
2. Bez ijedne izgovorene reči, ispalio je dva hica direktno u njegovu glavu.
3. Prvi metak je pogodio Nikčevića u potiljak, dok ga je drugi, ispaljen radi osiguranja likvidacije ("overa"), pogodio u predelu slepoočnice kada je već padao na asfalt.
4. Nikčević je ostao na mestu mrtav, u lokvi krvi, dok se njegova kožna tašna otkotrljala nekoliko metara dalje.

Ubice su se potom mirnim, ali brzim korakom udaljile ka obližnjem belom automobilu marke "Jugo" koji ih je čekao sa upaljenim motorom na uglu ulica Vase Pelagića i uličice koja vodi ka Topčiderskoj zvezdi. Vozilo je odmah startovalo i nestalo u pravcu auto-puta. Policija je kasnije pronašla zapaljen automobil na Novom Beogradu, što je bio klasičan potpis profesionalnih likvidatora Državne bezbednosti ili crnogorskih klanova koji su koristili ove metode za prikrivanje tragova i DNK materijala.

Svedoka ubistva gotovo da nije bilo, osim Nikčevićevog vozača koji je u šoku ostao u kolima i nekoliko prolaznika koji su izjavili da su čuli tupa pucnja, što ukazuje na to da su ubice koristile prigušivače ili specifično oružje visoke probojne moći. Da elektro servise u Beogradu koji osvetljavaju mračne tajne prestoničkog podzemlja, arhivski dokumenti iz tog perioda i danas predstavljaju dragocen izvor informacija.

Hronologija uspona i pada Radojice Nikčevića

Sledeća tabela hronološki prikazuje ključne događaje u životu i karijeri Radojice Nikčevića, od njegovih prvih poslovnih uspeha do misteriozne smrti i njenih posledica.

Istraga bez epiloga i politička pozadina

Istraga o ubistvu Radojice Nikčevića bila je od samog početka osuđena na propast. Beogradska policija je obavila uviđaj pod strogim nadzorom operativaca Državne bezbednosti koji su odmah preuzeli sve materijalne dokaze, uključujući Nikčevićevu ličnu beležnicu, dokumentaciju iz sefa u "Šumadiji" i njegove mobilne telefone. Većina tih dokaza nikada se nije našla u zvaničnom sudskom spisima.

U javnosti su kolale tri glavne teorije o motivima ove likvidacije, a svaka od njih imala je duboko uporište u tadašnjoj političko-kriminalnoj realnosti:

• Teorija o "državnom čišćenju": Prema ovom scenariju, Nikčević je postao pretnja za Državnu bezbednost nakon što je počeo previše glasno da istražuje Kneletovo ubistvo. Njegovi finansijski kanali bili su previše važni da bi se prepustili čoveku koji pokazuje znake nelojalnosti i emotivne nestabilnosti. Likvidaciju su navodno organizovali delovi službe kako bi preuzeli njegove poslove sa kokainom i naftom.
• Sukob sa crnogorskim klanom: Druga verzija događaja govori o dugu od preko pet miliona maraka koji je Nikčević navodno imao prema određenim strukturama u Crnoj Gori zbog propale ili zaplenjene pošiljke kokaina u Italiji. Pošto je odbio da plati dug, verujući da ga Stanišićeva zaštita čini nedodirljivim, crnogorski podzemni krugovi su unajmili profesionalne ubice iz redova tamošnjih kriminogenih struktura.
• Arkanov potpis: Treća teorija fokusirala se na Nikčevićev tihi sukob sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Sukob je počeo oko prevlasti nad beogradskim lokalima i sportskim klubovima, a eskalirao je nakon Kneletove smrti. Nikčević je navodno posedovao informacije koje su direktno povezivale Arkana sa organizacijom Kneletovog ubistva, što je bio dovoljan razlog za njegovu eliminaciju.

Zanimljivo je da niko nikada nije optužen, niti priveden zbog ovog ubistva. Inspektori koji su pokušali da dublje istraže Nikčevićeve finansijske transakcije i kontakte brzo su premešteni na niža radna mesta ili penzionisani pod izgovorom "reorganizacije službe". Njegova imovina, uključujući milionske nekretnine i udele u firmama, ekspresno je podeljena između države i preostalih članova njegove porodice, dok su njegovi poslovi sa narkoticima prešli u ruke novih, lojalnijih aktera koji su obeležili drugu polovinu devedesetih godina.

Nasleđe i početak krvave serije

Ubistvo Radojice Nikčevića imalo je dalekosežne posledice po srpsko društvo i kriminalnu scenu. Ono je predstavljalo prelomnu tačku – trenutak kada je uklonjena iluzija da su bogatstvo, društveni status i bliskost sa državnim aparatom garancija bezbednosti. Nikčević je bio prvi u nizu "nedodirljivih" koji su završili na beogradskom asfaltu.

Nakon njegove smrti, usledila je krvava serija likvidacija koja je trajala skoro čitavu deceniju. Na sličan način stradali su i drugi moćni ljudi tog doba:

• Radovan Stojičić Badža, načelnik javne bezbednosti i blizak saradnik DB-a.
• Zoran Todorović Kundak, generalni sekretar JUL-a i biznismen.
• Željko Ražnatović Arkan, komandant Srpske dobrovoljačke garde i neprikosnoveni vladar podzemlja.

Svi oni su verovali da su zaštićeni državnim pečatom, ali su na kraju završili kao žrtve sistema koji su sami stvarali.

Nikčević je postavio obrazac po kom je funkcionisao srpski organizovani kriminal: spoj legalnog biznisa, državnih privilegija, patriotske retorike i brutalnog nasilja. Njegova smrt označila je kraj pionirske faze tranzicionog kriminala i uvela Beograd u najmračniji period njegove novije istorije, gde su ljudski životi vredeli onoliko koliko je iznosila trenutna cena grama kokaina na ulici. Njegov grob na Novom groblju u Beogradu i danas stoji kao nemi spomenik vremenu u kom su granice između države, biznisa i zločina trajno izbrisane.