Radovan Stojičić Badža: General policije, komandant i misteriozno ubistvo

U istoriji srpskog podzemlja i policije, devedesete godine prošlog veka ostaće upamćene kao epoha u kojoj su granice između zakona i kriminala bile gotovo potpuno izbrisane. Nijedna figura ne simbolizuje ovaj mračni, prepleteni sistem moći, sile, ratnih operacija i državnog šverca tako upečatljivo kao general-pukovnik policije Radovan Stojičić Badža. Kao vršilac dužnosti načelnika Resora javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, Stojičić je bio siva eminencija sile, čovek od najvišeg poverenja Slobodana Miloševića i komandant čija je reč na terenu vredela više od bilo kog zakona.

Njegova likvidacija, izvršena u noći između 10. i 11. aprila 1997. godine u beogradskom restoranu "Mama Mia", bila je prvi direktan udarac u sam vrh državnog aparata. To nije bilo obično mafijaško razračunavanje; bio je to jasan znak da je sistem počeo da proždire sopstvenu decu i da niko, bez obzira na broj zvezdica na epoletama i količinu naoružanih ljudi oko sebe, više nije bezbedan.

Uspon od rvača do policijskog generala

Radovan Stojičić, rođen 1951. godine, svoju profesionalnu karijeru započeo je daleko od visokih političkih krugova. Mladost je posvetio sportu, tačnije rvanju, gde je zahvaljujući izuzetnoj fizičkoj konstituciji i mentalnoj snazi stekao nadimak "Badža". Upravo mu je ta sportska baza otvorila vrata tadašnje Narodne milicije. Njegov uspon u službi bio je direktno srazmeran njegovoj spremnosti da izvršava najsloženije fizičke i taktičke zadatke.

Komandant Specijalne jedinice

Sredinom osamdesetih godina, Stojičić se aktivno uključuje u rad Specijalne jedinice milicije. Njegove liderske sposobnosti i autoritet među kolegama brzo su ga preporučili za komandne funkcije. Kada su početkom devedesetih godina izbili prvi ozbiljniji nemiri na Kosovu i Metohiji, a potom i građanski protesti u Beogradu 9. marta 1991. godine, Badža je bio na prvoj liniji odbrane režima.

"Badža je bio čovek od akcije, a ne od teorije. Verovao je u disciplinu, fizičku superiornost i bespogovorno izvršavanje naređenja. Za njega je država bila svetinja, a svako ko je državu ugrožavao, bio je neprijatelj koji se morao neutralisati", svedočio je kasnije jedan od njegovih bliskih saradnika iz Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ).

Njegova uloga u gušenju demonstracija 1991. godine i očuvanju stabilnosti vlasti Slobodana Miloševića učvrstila je njegovu poziciju u strukturama moći. Kada je počeo raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, Stojičić je već bio viđen kao čovek koji će voditi najosetljivije terenske operacije van granica same Srbije.

Ratni vihor i erdutska baza: Veza sa Arkanom

Početkom sukoba u Hrvatskoj, u leto 1991. godine, Radovan Stojičić Badža biva upućen u Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem. Zvanično, on je bio postavljen za komandanta Teritorijalne odbrane (TO) ove oblasti. Nezvanično, on je bio ključni koordinator između Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Resora državne bezbednosti (RDB) i dobrovoljačkih formacija koje su pristizale iz Beograda i drugih delova zemlje.

Erdut kao centar moći

U malom mestu Erdut, na obali Dunava, Stojičić uspostavlja svoj glavni štab. To mesto ubrzo postaje baza u kojoj se spajaju vojna sila, policijska ovlašćenja i kriminalni interesi. U Erdutu se formira i Srpska dobrovoljačka garda (SDG) pod komandom Željka Ražnatovića Arkana.

Odnos između Badže i Arkana bio je kompleksan, zasnovan na uzajamnom interesu i prećutnoj saglasnosti državnog vrha:

• Logistika i naoružanje: MUP Srbije je preko Stojičića snabdevao Arkanovu gardu najsavremenijim naoružanjem, municijom, uniformama i vozilima.
• Vojna kontrola: Arkanove jedinice su na terenu izvršavale zadatke koje regularna vojska (JNA) ili policija nisu mogle ili želele zvanično da preuzmu.
• Ratni plen i eksploatacija resursa: Područje Istočne Slavonije bilo je izuzetno bogato hrastovom šumom i naftnim poljima (Đeletovci). Pod kontrolom Stojičića i Ražnatovića, započeta je masovna eksploatacija ovih resursa. Nafta i drvna građa transportovani su u Srbiju, a profit je deljen između aktera na terenu i tajnih fondova namenjenih finansiranju državnog aparata i same Službe.

Svedočanstva sa suđenja pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu potvrdila su da je Stojičić imao apsolutnu kontrolu nad jedinicama koje su delovale u tom sektoru. Njegov potpis nalazio se na propusnicama, naredbama i odobrenjima za kretanje robe i ljudi kroz ratnu zonu.

Državni šverc pod okriljem MUP-a

Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma 1995. godine i formalnog završetka ratnih dejstava, general Stojičić se vraća u Beograd na poziciju zamenika ministra unutrašnjih poslova i načelnika Resora javne bezbednosti. Sa ove pozicije, on kontroliše celokupan uniformisani sastav policije u Srbiji.

Međutim, ekonomske sankcije UN-a ostavile su pustoš u državnoj kasi. Kako bi se obezbedila likvidnost države, ali i enormno bogatstvo za privilegovanu elitu oko porodice Milošević, pokrenut je projekat državnog šverca akciznih proizvoda, pre svega cigareta i nafte.

Akcija "Mreža" i duvanska mafija

Godinama nakon pada režima, u javnost su dospeli dokumenti iz policijske akcije "Mreža", koja je pokrenuta 2003. godine sa ciljem da se istraže kanali šverca cigareta tokom devedesetih. Ovi dokumenti su jasno pokazali da je Radovan Stojičić Badža bio jedan od glavnih organizatora i zaštitnika ovog biznisa.

Prema tim nalazima, šverc se odvijao kroz nekoliko paralelnih kanala:

1. Kanal preko brata Siniše Stojičića: Siniša Stojičić, brat generala Badže, vodio je privatne firme koje su se zvanično bavile uvozom toalet papira i druge potrošne robe, dok su se u kamionima zapravo nalazile stotine tona neprijavljenih cigareta marki Marlboro, Lucky Strike i Partner.
2. Uloga Savezne uprave carina: Pod rukovodstvom Mihalja Kertesa, carina je propuštala ove kamione bez ikakve kontrole ili uz minimalne lažne carinske deklaracije.
3. Policijska pratnja: Kamioni sa švercovanim cigaretama imali su direktnu policijsku pratnju koju je obezbeđivao sam general Stojičić. Lokalni policijski organi nisu smeli da zaustavljaju niti kontrolišu ove transporte. Ako bi se neki savesni policajac osmelio da izvrši kontrolu, odmah bi usledio poziv iz vrha MUP-a sa naređenjem da se kamioni puste.

Profit od ovih operacija merio se desetinama miliona nemačkih maraka mesečno. Taj novac je u džakovima iznošen iz zemlje, najčešće na Kipar, ili je završavao u privatnim sefovima visokih funkcionera i njihovih porodica.

Rekonstrukcija zločina: Kobna noć u piceriji "Mama Mia"

Sve do proleća 1997. godine, Radovan Stojičić Badža delovao je kao nedodirljiva figura. Njegova reč bila je zakon, a obezbeđenje koje ga je pratilo činilo se neprobojnim. Međutim, u noći 11. aprila 1997. godine, ta iluzija je brutalno srušena.

Restoran-picerija "Mama Mia", smešten u tadašnjoj ulici General Ždanova (danas Resavska) u samom centru Beograda, bio je poznato stecište policijskih funkcionera, biznismena i ljudi iz polusveta. Stojičić je bio čest gost ovog lokala.

Tok događaja 11. aprila 1997. u 00:45

Te večeri, general Stojičić je sedeo u separeu u dnu restorana. Sa njim su za stolom bili njegov punoletni sin Vojislav Stojičić i bliski prijatelj Miloš Kuridža, carinski funkcioner i direktor preduzeća "Nortist". U restoranu je bilo još desetak gostiju i osoblje.

General Stojičić je preminuo na licu mesta, pavši preko stola. Njegov sin Vojislav i Miloš Kuridža ostali su nepovređeni, iako su se nalazili na samo nekoliko desetina centimetara od cevi ubice.

Nakon što se slegla prašina, na lice mesta su stigle desetine policijskih patrola, rukovodioci beogradske policije i vršioci dužnosti iz vrha MUP-a. Pokrenuta je akcija "Vihor", blokirani su svi izlazi iz Beograda, kontrolisana su vozila i sumnjive osobe, ali bez ikakvog rezultata. Ubica je nestao bez traga, ostavljajući iza sebe profesionalno obavljenu likvidaciju koja je šokirala celu državu.

Teorije o motivima i naručiocima

Istraga o ubistvu Radovana Stojičića Badže od samog početka bila je osuđena na propast. Iako su uviđaj radili najbolji operativci beogradske policije, politički pritisak i strah od onoga što bi istraga mogla da otkrije blokirali su svaki napredak. Tokom godina, iskristalisalo se nekoliko ključnih teorija o tome ko je i zašto naručio ubistvo prvog policajca Srbije.

Teorija 1: Obračun unutar duvanske mafije

Najčešće zastupljena teorija u policijskim krugovima i medijima jeste da je Stojičić pao kao žrtva sukoba oko milionskih profita od šverca cigareta. U tom periodu, tržište cigareta bilo je podeljeno između nekoliko moćnih klanova koje su vodili pojedinci iz državnog vrha, biznismeni bliski vlasti i vođe organizovanog kriminala.

Samo dva meseca pre Badžinog ubistva, u Beogradu je likvidiran Vlada Kovačević Tref, biznismen i prijatelj Marka Miloševića, koji je takođe bio duboko umešan u šerf cigareta preko aerodroma Nikola Tesla. Veruje se da je Badža pokušao da preuzme deo Kovačevićevih poslova ili da preraspodeli procente od profita, što je izazvalo gnev drugih moćnih igrača u ovom poslu.

Teorija 2: Služba uklanja svedoka i pretnju

Druga teorija fokusira se na unutrašnje borbe u samom vrhu bezbednosnog aparata. Resor državne bezbednosti, na čijem je čelu bio Jovica Stanišić, i Resor javne bezbednosti pod vođstvom Badže bili su u stalnom, prikrivenom sukobu oko uticaja, kontrole nad resursima i naklonosti predsednika Slobodana Miloševića.

Badža je postao previše moćan, bogat i samostalan. Znao je sve tajne državnog šverca, finansiranja paravojnih formacija, likvidacija političkih protivnika i kriminalnih aktivnosti na terenu. Mnogi veruju da je sam vrh RDB-a procenio da Stojičić predstavlja bezbednosnu pretnju i da ga je potrebno eliminisati pre nego što pokuša da iskoristi informacije koje poseduje za sopstveno političko ili fizičko preživljavanje.

Teorija 3: Osveta beogradskog podzemlja (Klan "Amerika")

U godinama nakon likvidacije, u podzemlju se pojavila priča o umešanosti Vojislava Raičevića, poznatijeg kao Voja Amerikanac. Raičević je bio vođa surovog klana koji je preuzimao kontrolu nad beogradskim asfaltom kroz seriju brutalnih likvidacija.

Prema ovoj verziji, Voja Amerikanac je neposredno pre Badžinog ubistva kidnapovan, mučen i likvidiran, a njegovo telo nikada nije pronađeno. Njegovi saradnici su navodno saznali da iza tog ubistva stoji krug ljudi blizak Badži i Arkanu. Likvidacija generala u piceriji "Mama Mia" viđena je kao osveta klana "Amerika" za smrt svog vođe, ali i kao demonstracija sile kojom su želeli da pokažu da za njih ne postoje nedodirljive mete.

Kako biste se detaljnije upoznali sa istorijskim kontekstom ovog perioda, preporučujemo da da u našim arhivima potražite slične slučajeve i pogledate najnovije vesti iz crne hronike i policijske izveštaje koji osvetljavaju ovo doba bezakona i prepletenosti države i kriminala.

Hronologija uspona i pada Radovana Stojičića

Za bolje razumevanje dinamike događaja i istorijskog konteksta u kojem je delovao general Stojičić, neophodno je sagledati ključne datume i događaje iz njegove karijere i perioda nakon njegove smrti.

Političke i bezbednosne posledice

Smrt Radovana Stojičića Badže nije bila samo lična tragedija jedne porodice ili gubitak visokog oficira za MUP Srbije. Bila je to istorijska prekretnica koja je označila potpuni gubitak državnog monopola nad primenom fizičke sile.

Nakon ovog ubistva, usledila je serija likvidacija koje su doslovno desetkovale tadašnju elitu:

• Milorad Vlahović, policijski pukovnik i načelnik Uprave kriminalističke policije Beograda, ubijen je ispred SC "Tašmajdan" 1999. godine.
• Pavle Bulatović, savezni ministar odbrane, likvidiran je u restoranu FK Rad u Beogradu u februaru 2000. godine.
• Željko Ražnatović Arkan, Badžin bliski ratni i poslovni partner, ubijen je u hotelu "Interkontinental" u januaru 2000. godine.

Sve ove likvidacije imale su isti potpis: profesionalna izvedba, maskirani napadači, automatsko oružje, nedostatak svedoka koji bi progovorili i potpuna nemoć ili opstrukcija državnih organa da reše slučajeve.

General policije Radovan Stojičić Badža sahranjen je uz najviše državne i vojne počasti na Novom groblju u Beogradu. Njegovoj sahrani prisustvovao je celokupan državni vrh predvođen Slobodanom Miloševićem. Ipak, iza svečanih govora i počasnih plotuna ostala je gorka istina o državi koja je, trgujući sa podzemljem radi sopstvenog opstanka pod sankcijama, stvorila monstruma koji je na kraju počeo da proždire njene sopstvene generale. Dosije o njegovom ubistvu i danas leži u prašnjavim arhivama beogradske policije, označen kao nerešen slučaj, svedočeći o vremenu kada su granice između zakona i kriminala bile ispisane krvlju na beogradskom asfaltu.