Sreten Jocić Joca Amsterdam: Najveći balkanski krijumčar kokaina i suđenja

Sreten Jocić, u istoriji evropskog i balkanskog podzemlja upisan pod nadimkom Joca Amsterdam, predstavlja jednu od najkompleksnijih i najuticajnijih figura transnacionalnog organizovanog kriminala s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Njegova biografija nije samo hronika kriminalnih aktivnosti, već ogledalo raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, transformacije tajnih službi u ratne profitere, te prepletenosti politike, biznisa i kokainskih kartela.

Od dečaka rođenog u provincijskoj Velikoj Plani, Jocić je evoluirao u bosa čije je ime odjekivalo u policijskim izveštajima od Bogote, preko Amsterdama i Sofije, pa sve do Beograda. Njegova sposobnost da decenijama balansira između sukobljenih klanova, bezbednosnih službi i pravosudnih organa više država svedoči o specifičnom formatu ličnosti koja je definisala pojam "balkanskog kartela".

Od Velike Plane do holandskih kanala: Uspon u zapadnoevropskom podzemlju

Sreten Jocić je rođen 24. oktobra 1962. godine u Velikoj Plani. Već krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kao adolescent sklon delinkvenciji, napušta tadašnju Jugoslaviju i odlazi na Zapad. Njegova prva stanica bila je Austrija, a potom Nemačka, gde se brzo uklapa u krugove jugoslovenskih gastarbajtera sklonih kriminalu. Ipak, ključna faza njegovog formiranja počinje dolaskom u Holandiju.

Rani dani i emigracija

U Amsterdamu, Jocić se u početku bavio klasičnim iznudama, razbojništvima i obezbeđivanjem lokala. Međutim, zahvaljujući inteligenciji, hladnokrvnosti i prekomernoj upotrebi nasilja kada je to bilo potrebno, brzo je privukao pažnju vodećih ljudi holandskog podzemlja. Holandija je u tom periodu prolazila kroz tranziciju – tradicionalno tržište heroina i lakih droga počelo je da ustupa mesto kokainu, koji je donosio daleko veće profite.

Saradnja sa Klasom Bruinsmom i osvajanje Amsterdama

Ključni preokret u Jocićevoj karijeri bio je kontakt sa Klasom Bruinsmom, u to vreme neprikosnovenim kraljem holandskog podzemlja, poznatim pod nadimkom "Domina". Bruinsma je prepoznao Jocićevu surovost i vojničku disciplinu, angažujući njega i njegovu grupu jugoslovenskih saradnika za obezbeđivanje transporta i eliminaciju konkurencije.

"Jugosloveni su u Amsterdamu osamdesetih važili za najopasnije ljude. Nisu prezali ni od čega, a Joca je bio njihov neformalni lider. Kada bi iskrsnuo problem sa lokalnim bandama ili u lukama, Joca je to rešavao bez pregovora", zabeleženo je u memoarima jednog holandskog inspektora iz tog perioda.

Nakon što je Bruinsma likvidiran 1991. godine ispred hotela "Hilton" u Amsterdamu, nastao je surovi rat za nasleđe njegove imperije. Jocić je iz tog rata izašao kao jedan od pobednika, preuzevši ključne rute i kontakte sa južnoameričkim kartelima koji su brodovima dopremali kokain u luke Roterdam i Antverpen. Tada se u policijskim dosijeima širom Evrope prvi put zvanično pojavljuje ime "Joca Amsterdam".

Veza sa službama bezbednosti i ratni šverc devedesetih

Izbijanje ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije 1991. godine i uvođenje rigoroznih međunarodnih sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji otvorili su potpuno novu dimenziju delovanja za kriminalce Jocićevog kalibra. Resor državne bezbednosti (RDB), pod vođstvom Jovice Stanišića, započeo je regrutaciju operativaca iz podzemlja radi finansiranja državnog aparata i paravojnih formacija kroz nelegalne tokove.

Državna bezbednost i patriotski kriminal

Jocić se ubrzo našao u mreži državno sponzorisanog šverca. Njegova uloga nije bila učešće na ratištima, već logistika. Koristeći svoje pozicije u Zapadnoj Evropi, obezbeđivao je devizne prilive, uvozio deficitarnu robu, naftu, ali i oružje neophodno za ratne napore. Zauzvrat, beogradska centrala DB-a obezbeđivala mu je diplomatske pasoše, lažne identitete i utočište svaki put kada bi evropske policije raspisale poternice za njim.

U tom periodu, Jocić se povezuje sa najmoćnijim ljudima u Srbiji. Njegovo ime se izgovaralo sa strahopoštovanjem u krugovima oko Željka Ražnatovića Arkana, ali i u kabinetima visokih državnih funkcionera. Postao je most između kolumbijskih proizvođača kokaina i evropskog tržišta, koristeći državne resurse za skladištenje i transport robe kroz balkansku rutu.

Tranzitni kanali kroz Bugarsku

Krajem devedesetih godina, pritisak zapadnih policijskih službi, pre svega holandske i nemačke, postaje neizdrživ za Jocića. On donosi odluku da promeni bazu i seli se u Bugarsku. Ova država, koja je prolazila kroz haotičnu postkomunističku tranziciju sa slabim institucijama i korumpiranom policijom, bila je idealno utočište.

Pod lažnim identitetom kao Marko Milosavljević, Jocić se nastanjuje u Sofiji. U Bugarskoj nije bio samo begunac, već ključni investitor. Povezao se sa tamošnjim moćnim tranzitnim grupama poput SIC-a i VIS-a, preuzevši kontrolu nad distribucijom heroina iz Turske ka Zapadu, kao i uvozom kokaina koji je stizao preko bugarskih crnomorskih luka Varna i Burgas. Smatra se da je u tom periodu kontrolisao celokupno bugarsko podzemlje, uživajući zaštitu visokih oficira bugarske službe bezbednosti.

Spektakularno hapšenje u Sofiji i holandske rešetke (2002–2006)

Iako se Jocić u Sofiji osećao potpuno bezbedno, njegova moć i uticaj privukli su pažnju američke Agencije za borbu protiv narkotika (DEA), koja je locirala njegove operativne rute. Početkom 2002. godine, formiran je zajednički tim bugarske policije, DEA i holandskih istražitelja sa ciljem da se Jocić locira i liši slobode.

Operacija lociranja i hapšenja

Hapšenje je izvedeno 20. juna 2002. godine u centru Sofije, u spektakularnoj akciji specijalnih policijskih snaga. Jocić je lociran dok je koristio javnu govornicu. Operacija je izvedena u strogoj tajnosti kako bi se sprečilo da informacije procure iz korumpiranih kanala unutar bugarskog Ministarstva unutrašnjih poslova.

Prilikom hapšenja, kod njega su pronađena falsifikovana dokumenta, ali je otisak prstiju odmah potvrdio da se radi o Sretenu Jociću, osobi sa crvene Interpolove poternice koju je Holandija tražila zbog bekstva iz zatvora i sumnje da je organizovao višestruka ubistva i međunarodni šverc droge.

Izručenje i zatvor Vugt

Nakon višemesečne pravne bitke i dramatičnih bezbednosnih mera – koje su uključivale i pretnje da će Jocićevi ljudi napasti zatvor u Sofiji ili oboriti avion kojim bude transportovan – Bugarska ga je izručila Holandiji u avgustu 2002. godine.

Jocić je smešten u Vugt, najčuvaniji zatvor u Holandiji, rezervisane za najopasnije teroriste i vođe kriminalnih kartela. Tamo je proveo skoro četiri godine. Holandsko tužilaštvo je pokušalo da sklopi mozaik optužbi za šverc više tona kokaina, ali su se ključni svedoci suočavali sa ozbiljnim pretnjama, a dokazni postupak je nailazio na pravne prepreke. Na kraju, Jocić je odslužio kaznu za ranija bekstva i lakša krivična dela, nakon čega je u martu 2006. godine pušten na slobodu, ali je odmah deportovan u Srbiju, koja ga je tražila zbog starih optužnica.

Povratak u Srbiju i političko-kriminalne kontroverze

Dolazak Sretena Jocića u Beograd u martu 2006. godine izazvao je tektonski poremećaj na domaćoj javnoj sceni. Srbija je u tom trenutku bila u procesu konsolidacije nakon ubistva premijera Zorana Đinđića i akcije "Sablja", u kojoj je Zemunski klan bio razbijen. Jocić se pojavio kao figura koja bi mogla da redefiniše odnose moći na beogradskom asfaltu.

Vila na Dedinju i uloga u podzemlju

Nakon što je platio jemstvo od 300.000 evra kako bi se branio sa slobode u postupku za ubistvo Gorana Marjanovića, Jocić se nastanio u elitnoj beogradskoj četvrti Dedinje. Zakupio je luksuznu vilu u Tolstojevoj 33, kuću koja je nekada pripadala porodici Slobodana Miloševića. Ovaj potez imao je snažnu simboličku poruku – Joca Amsterdam se vratio na velika vrata.

U godinama koje su usledile, Jocić se u javnosti predstavljao kao uspešan biznismen koji želi da investira u srpsku privredu i nekretnine. Međutim, operativni podaci bezbednosnih službi ukazivali su na to da je njegova vila na Dedinju postala neformalni centar gde su se sastajali biznismeni, političari i vođe preostalih kriminalnih klanova iz celog regiona. Dok se svi detalji o tekućim suđenjima i policijskim akcijama mogu pratiti kroz elektro servise u Beogradu, koji redovno ažuriraju sudske registre, arhivski spisi iz tog perioda pokazuju da je Jocić ponovo preuzeo ulogu arbitra u podzemlju.

Slučaj Pukanić: Atentat u Zagrebu i beogradski proces

Najveća kontroverza u Jocićevoj novijoj istoriji dogodila se 23. oktobra 2008. godine, kada su u Zagrebu, u dvorištu redakcije nedeljnika "Nacional", u eksploziji auto-bombe ubijeni vlasnik lista Ivo Pukanić i šef marketinga Niko Franjić. Ovaj atentat uzdrmao je ceo region i pokrenuo međunarodnu istragu.

Hrvatska policija je brzo uhapsila neposredne izvršioce, među kojima su bili Robert i Luka Matanić, Amir Mafalani i Željko Milovanović. Međutim, istraga je vodila ka naručiocu. Prema tvrdnjama hrvatskog tužilaštva i svedočenju krunskog svedoka Tomislava Marjanovića, Sreten Jocić je bio organizator ove grupe, a za ubistvo Pukanića navodno mu je plaćeno 1,5 miliona evra od strane neimenovanih naručilaca iz crnogorskog duvanskog kartela.

Jocić je uhapšen u Beogradu 27. aprila 2009. godine u svojoj vili na Dedinju. Usledio je maratonski sudski proces pred Specijalnim sudom u Beogradu, koji je vođen paralelno sa procesom u Zagrebu. Jocić je tokom celog suđenja negirao krivicu, tvrdeći da mu je proces montiran od strane bezbednosnih službi Hrvatske i Srbije, u sprezi sa političkim strukturama koje su želele da ga uklone sa scene.

"Ja nemam nikakve veze sa ubistvom Ive Pukanića. To je politička igra u kojoj sam ja izabran kao žrtveni jarac da bi se zaštitili pravi bosovi koji sede u državnim foteljama u Zagrebu i Podgorici", izjavio je Jocić u svojoj završnoj reči pred Specijalnim sudom.

U aprilu 2014. godine, Specijalni sud u Beogradu doneo je presudu kojom je Sreten Jocić oslobođen optužbi za organizaciju ubistva Ive Pukanića usled nedostatka jasnih dokaza. Ovu presudu je kasnije potvrdio i Apelacioni sud. Ipak, neposredni izvršilac Željko Milovanović, koji je bio u Jocićevoj grupi, osuđen je na maksimalnu kaznu zatvora.

Sudski procesi, presude i hronologija

Iako je izbegao kaznu za slučaj Pukanić, Jocić nije izašao na slobodu. Sudski proces koji ga je konačno smestio iza rešetaka odnosio se na događaje iz devedesetih godina – ubistvo Gorana Marjanovića, poznatijeg kao Goksi Bombaš.

Tabela u nastavku prikazuje hronološki pregled ključnih sudskih procesa, optužnica i ishoda koji su obeležili pravosudnu istoriju Sretena Jocića pred domaćim i stranim sudovima.

Anatomija moći: Kako je Joca Amsterdam preživeo decenije rata u podzemlju

Pitanje koje decenijama intrigira istraživače organizovanog kriminala jeste: kako je Sreten Jocić uspeo da preživi surove ratove u podzemlju u kojima su stradale stotine njegovih savremenika, poput Željka Ražnatovića Arkana, klanova iz Surčina i Zemuna, kao i brojnih holandskih i bugarskih bosova?

Odgovor leži u specifičnom modelu funkcionisanja koji je Jocić razvio. Za razliku od klasičnih vođa klanova koji su se oslanjali na teritorijalnu dominaciju i konstantne ulične obračune, Jocić je funkcionisao kao "kriminalni diplomata". Njegova moć nije ležala u broju vojnika na ulicama Beograda, već u kontroli globalnih resursa – pre svega kanala snabdevanja kokainom i pranju novca kroz legalne tokove na Balkanu i u Zapadnoj Evropi.

Osim toga, njegova duboka povezanost sa obaveštajnim strukturama više zemalja obezbedila mu je ulogu čuvara tajni. Jocić je tokom svojih suđenja uvek slao suptilne, ali jasne poruke da poseduje informacije koje bi mogle da kompromituju visoke funkcionere u Beogradu, Sofiji, Zagrebu i Podgorici. Ta vrsta "nuklearnog odvraćanja" držala ga je u životu čak i u trenucima kada je bio potpuno izolovan u zatvorskim ćelijama.

Sreten Jocić trenutno izdržava zatvorsku kaznu u Kazneno-popravnom zavodu Zabela u Požarevcu. Njegov uticaj na ulici danas je sveden na istorijsku instancu, dok su primat u kokainskom biznisu preuzeli novi, još suroviji akteri poput Škaljarskog i Kavačkog klana. Ipak, u analima balkanskog podzemlja, Joca Amsterdam ostaje upisan kao pionir koji je prvi pokazao da domaći kriminalci mogu igrati glavne uloge na globalnoj mapi krijumčarenja narkotika.